undergrad

Idemo odma’, odma’ – uz zvuk dramenbejs bita pojačanog nekim raspomamljenim ali prilično klasičnim latino ritmom koji podseća na Brzog Gonzalesa, smućkano piće u plastičnoj flaši sa nacrtanom mrtvačkom glavom flomasterom izvučenim iz mog džepa, naoružani sa tri objektiva i esid punčom koji se sastoji od petnaest prstiju loše pijačne rakije kupljene na rakijskoj pijaci, prstohvatom MDMA i nekoliko meksičkih pečuraka... pošto smo sutradan došli svi sebi, Šmrćko je zaepitafio čitavu stvar narodskim uzdahom: eh, da mi je neko nekad rekao da ću sedeti na suvozačkom mestu i vozaču dodavati piće koje u sebi ima devedesetšestoprocentni alkohol.... a istina je da je taj alkohol razblažen sa dovoljno vode da se ne potrujemo, da je unutra i dovoljno ekstrakta anisa da spoji ukuse u nešto što će da podseća na sirup protiv kašlja, pa će Saša da kaže kako ga je zbog toga kašalj prestao... u veoma rano jutro, na rampi nekoliko naselja pre grada, zaustavlja nas policija, ne možemo da probudimo Rafaelija koji jedini zna gde su papiri kombija, Šmrćko krije čašu između nogu svestan koliko je providan u tome što radi, Slađa izlazi i priča im kako je uspela da se odupre i jedina ne pije prošlu noć, zbog toga što vozi, iako su svi ostali to radili... a droge, ne, to sam radila kad sam bila mlađa, ne trebaju mi te gluposti... niko ne gleda za njom, a kad se vraća i odahnuti spremni da krenemo, upravo posle epizode razbuđivanja u kojoj je Šogun polio Rafaelija vodom, niotkuda se pojavljuje čovek sa gajbicom punom prelepih, mrkih, sočnih i izazovnih kupina, i smiruje nas... posle ulaska Slađe u kombi i premeštanja Šmrćka na vozačko mesto,

svi smo u fazonu: pali, bežimo odavde...

Idemo odma’, odma’...

Ali čovek kaže: polako... uzmite kupinu, nema problema...

u čemu je problem, sve ćemo srediti...

I mi smo baš, u istom tom fazonu: kupii-ne.

Ja češkam nos, nekoliko sati ranije, bljujemo vatru uvis, u mrak vrele noći ispucan zvezdama i muzikom, i odvratan ukus petroleja ostaje duboko u ustima, a moji prsti obavljaju češkanje nekoliko santimetara ispred nosa, ali kao da nekim čudom i tako pogađaju nerv...

Hoćemo da idemo na Taru?

Pita Slađa: šta kažete, hoćemo da idemo na Taru? Da nestanemo na dva dana, šta mislite o tome? Mi znamo jako dobro mesto tamo, možemo da pravimo klopu, da se kupamo, znaš kako je tamo lepo...

Njeno pitanje je kao paukova mreža, a zalogaj nešto na čemu samo možeš da budeš zahvalan: i njoj što te je uhvatila u tu prokletinju, i sebi što nisi odugovlačio sa odgovorom. Jer to putovanje, a i sva ona, kresnuta kao šibica u noći ludom eksplozijom slučajnog susreta nenamernih ali iskreno nastrojenih misli, nose sa sobom jednu jednostavnu istinu (a kakva drugačija postoji?)... a to je da ih je progutati jedino moguće u toj brzini u kojoj iza sebe u oblacima ostavljaš prašinu dosade i bilo kakve proklete proračunatosti.  

Posle jednog prespavanog prepodneva, jednog užarenog poslepodneva, i večeri u kojoj sam ja panično, ali uzaludno, pokušao da se spremim za sve što predstoji i u kojoj smo se, tek sat ili dva pred polazak, usaglasili da se radi o Crnoj Gori, a ne Bosni kako sam ja pretpostavio posle njenog prvog pitanja, izvadila je mapu i pokazala gde je to mesto otprilike, a ja sam rekao da znam da obično pominju bosanski deo reke, iako nisam ni bio siguran u to što govorim.

Mladen i ja smo iskočili iz kombija da uzmemo namirnice, u jedinoj prodavnici koja u ovom gradu radi preko noći, pa i u sred leta kada je, kako se to tih dana zbog neprestanih vrućinčina činilo, noću jedino i moguće  normalno funkcionisanje. Mladen je nespretno ispustio flašu vina u sred prodavnice, rasekao ruku i napravio staklenocrveni nered između rafova, a ja sam, lagano pijan, pogledom uperenim u njega kao prst osude, zažalio što gubimo na količini vina, sad kad nemamo nešto para i moramo da se koncentrišemo na hranu za put. Taman kad smo bili spremni da odemo na kasu, i momak koji radi tu je pokupio većinu staklića i tečnosti, ja sam uradio istu stvar, ponovio nezgodu tako da je momak mogao da pomisli da mu to radimo namerno, jedna flaša je skliznula i sa gomile iz moje korpe i razbila se malo dalje od upravo regulisanog nereda koji je Mladen napravio.

Pokupili smo se i nestali odatle, na putu do kombija izračunali smo da je sve u redu, nisu nam naplatili nered i uništene flaše. Ovo malo krvi na rukama je sad bilo posledica nekakvog simboličnog krštenja, incidenta koji je mogao da bude tumačen kao svojevrsna natprirodna potvrda da radimo pravu stvar, birajući munjevito i skoro bez ikakvog predumišljaja ovo otisnuće u vrelu i uzbudljivu noć... stižemo do ostalih koji čekaju luftirajući se pored kombija, skoknemo do Ljubanove gajbe i njegova probuđena, ali uvek nasmejana mama nam pomaže da ukrademo flašu rakije iz podruma, pita me gde to idemo, ja kažem u Crnu Goru, ona onda: ja sam mislila da idete na Taru (kod nje se radilo o planini koja je odmah tu, blizu grada); pa ja opet: ne, na reku, ali ništa ne brinite, i mi smo prvo mislili da idemo u Bosnu...

Jesmo li otišli? Sada je tačno jedan sat posle ponoći...

Rekla je Slađa u nekakvom zvaničnom tonu, koji kao da treba da označi početak nečega, avanture ili kako god nazvali to, dok klizimo niz usku sevojničku ulicu pravo na put... Ostavljamo grad iza nas, u ustajalom zadahu noćnog znoja, izvlačeći se prvih pola sata uz zlatiborski put, pa se sa vrha te planine spuštamo bez ikakve kontrole, baš kao da nemamo kočnice, poput kugle u fliperu koja se izvukla najviše i sada menja svoj pravac skoro geometrijski precizno, hipnotisani smo belim linijama koje nestaju ispod nas, zamajavajući tupe i gladne poglede u mrak ispred.

Što je dobar put, mislim, baš su ga dobro sredili, kaže Mladen samo da bi nešto rekao.

(nastavlja se...)

2 Comments: