undergrad

 Its a shame... government want to close all this place... svom prilično kilavom engleskom jeziku koji se bori sa muzikom, ona pridružuje gestikulaciju jedne ruke kružeći po prostoru ispred nje, dok u drugoj drži plastičnu flašu do pola punu pastisom... all this place, i proširuje krug po kom njena ruka plovi, not just in Dijon, but in all country...

and its the only place for me... for us, you know...

Klimam potvrdno glavom, dok mi pogled na tren beži na flašu u njenoj ruci, što ona ne propušta pa mi pruža da otpijem. A ja kao dužan zbog gutljaja tog divnog pića, da dodam nešto uz potvrdni klim, kažem da je svuda tako, nije to ništa spektakularno.

Yeah, yeah, its a shame... fascists... and they say that France is... you know like... democracy, freedom... all that... its a shame...

I know, dodajem joj flašu nazad uz sleganje ramenima.

And they say i have rights, gotovo se prodere nakon još jednog ispijenog gutljaja i slobodnom rukom se potapše po grudima, they say i have the rights, but what will i do if they close... to go into some stupid club... to sit in the street... I maše glavom levo-desno kao da je završila, i cant sit in the street, its cold... i cant drink in the street, police will come and take me to prison... you know...

I know... fascists.

Prvi trenutak kad nam se pogledi otkače, koristim da bacim jedan iza nje, na gužvu ispred benda, i zatim odem u tom pravcu, ostavljajući jedan pomalo usiljeni smešak. Na sceni se smenjuju jedan razjareni bend za drugim, a ljudi koji hodaju okolo, ispadaju iz šutke ispred muzike, ili samo stoje za šankom, ne mogu a da me ne nateraju da ih vidim kao jednu određenu uniformisanu vrstu. Svejedno da li je u pitanju panker sa veličanstvenom ljubičastom krestom, dredlok root tip odeven u samo prirodne tkanine ili stari dobri klošarski zarastao odrapanac, svi mi deluju tužno i zarobljeno ovde. U jednom od onih privlačnih D.I.Y. kulturnih centara koje je sad moguće sresti na svakom koraku i u gotovo svakom gradu, bilo da je u pitanju skvotovana fabrika, kasarna ili kakav god objekat išaran grafitima i spreman da u svako doba primi svakog dobronamernog gosta.

Nemam ništa protiv, osim što sve to počinje da liči na dobrovoljnu samogetoizaciju, na prihvatanje tog malog kutka slobode u zamenu za ostatak sveta.

A kad smo kod slobode, da li uopšte postoji bilo koja druga osim apsolutne?

Ne znam da li ste videli šta su uradili od Zlatibora?

Napravili su pravo pravcato odmaralište iz budućnosti... bele bezlične kućice u nepreglednim redovima i monorejl prugu koja prolazi iznad svega toga u obliku pomalo zastrašujućeg futurističkog sranja... svuda su postavili nekakve plastične sajle i ovalne kapije, novu pravoslavnu crkvu sa staklenim krovom, ultramodernistički sastavljenu kao veliki plastični origami u sred svega i sa zamišljenim isusom koji gleda u stranu i koji je u svom glanc artnovue ruhu i u ovom minimalističkom okruženju konačno dobio malo karaktera... svuda su poređali apartmane koji u bezgraničnim nizovima zauzimaju nekad zelene hladove i livade...

Potpuno isti krajolik bi nastao i da su ove građevine spustili u sred pustinje... to je glavna stvar... tu je i tržni centar koji je nadvisio borove i druga stabla, i plaši okolinu svojim moćnim zujavim neonskim reklamama, i moram da priznam da je to nešto najlepše što sam ikad video na Zlatiboru... te tople, svetleće cevi koje zuje u sred noći, i zakljanjaju divljinu i mrak, pružajući utehu i sigurnost svim betonskim dušama...

Ovo je tako sartrovski – kaže mi punačka Grkinja, na način na koji obično u snovima znam da je reč o Grkinji, bez obzira što ni sam sebi nisam objasnio na kom je to jeziku uradila, niti je bilo suvišne komunikacije između nas tog snoviđenog popodneva.

Više je nekako, ne znam... japanski – kažem i prelazim preko svega što je nejasno, vraćam se u trenutak kada trčimo kroz tržni centar rušeći sve što se nađe usput, gajbice sa višnjama, jagodama i malinama koje padaju na sprat ispod i prosipaju se po još nealarmiranim kasirkama... pa onaj tupan iz obezbeđenja koji nas juri uz pokretne stepenice, a ti dohvatiš nešto što bi moglo da služi kao palica i BAM, razbiješ staklo koje naleti ispred tebe i staklići ti ne mogu ništa, kao ni zviždanje, ni vika, ni upozorenja... još uvek ih nema dovoljno da nas pohvataju... u stvari, nisam siguran ni koliko nas ima, ni ko smo mi, ni kakva je ovo akcija... samo mogu da čujem kako se tržni centar ruši, razbija i demolira sa jednog kraja na drugi, i nesrećni radnici obezbeđenja lete okolo kao bubašvabe sa otkinutim glavama, a ja sam sposoban za sve u ovom trenutku, telo mi sa čitavim ovim nagoveštajem smelosti i slobode dobija izuzetne sposobnosti i gotovo sam siguran, natprirodne moći, tako da mogu da budem uveren da me nikada neće uhvatiti...

Hoćeš da se tucamo – pitam je onda ja, da iskoristim njeno turističko oduševljenje... Kad je stigla na Zlatibor sigurno nije očekivala da će biti deo pankerske akcije, više nešto kao šetnju i dobar vazduh, ili bilo šta drugo što turisti rade ovde... pa tražimo vikendicu koju možemo da obijemo, i da upadnemo unutra... mala, slatka, crna, punačka Grkinja, o kojoj samo znam da je Grkinja i to je jedina stvar koja me drži budnim u uverenju da sanjam, prepoznajem rupe u sprovođenju informacija od sopstvenog mozga... čini mi se da stižu kerovi, čujem sirene u daljini...

i odjednom smo okruženi ljudima, radnicima koji grade ta naselja, situacija se stišala i ja tek tada provaljujem da smo u delu gde su kuće samo poluzavršene i monorejl pruga se prekida tu iznad nas kao porušena maketa, sa kablovima i žicama koji se skoro organski prosipaju na tlo kao velika creva koja su davno napustila nekakav organizam i sva krv ili bilokakva tečnost koja je bila deo cele te priče je davno presušila... ili je ova plastična zemlja upila... 

Znate kako sam se probudio iz tog sna?

...nhaaaaaaaaaah... taj dobri stari trodonski fazon... kao beba na rođenju, kad prvi put udahne slatki slatki vazduh posle probijanja one odvratne opne... još jedna vožnja, od potpune nemoći do slatkog osveženja...

I to je jedna od najboljih stvari koja je mogla da nas zadesi juče, 16:55 je kasnio pola sata u startu, isto kao i 9:30 jutros, ali uzbuđenje koje se meni prikačilo zbog produžetka puta na sever, u Suboticu, potpuno je razvodnjilo nervozu oko kašnjenja. Kad smo krenuli, počelo je da me vozi...

Bez obzira koliko puta sam putovao tom trasom, vozom ili busom, put od Beograda do Subotice mi je uvek ponovo i ponovo zanimljiv, za razliku od onog Užice-Beograd koji je ispunjen planinama i provalijama, i pejzažima koji se stalno smenjuju i tako isprva predstavljaju mnogo dinamičniji prizor i veći vizuelni izazov za posmatrača u kupeu...

U ovom slučaju radi se samo o jednoj liniji, jednom prekidu dosadašnje slike i početka sasvim drugačijeg prizora, liniji koja mirno odvaja ogromno parče neba od zemlje i to je sve što se dešava ispred prozora... recimo da to kod mene okida seriju utisaka koji se prepoznaju sa onima koje pokrene neki film Džima Džarmuša...

polje maka i ništa, ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa ništa, pa odjednom zuum na drvored koji čuva usamljeni put kroz ništavilo...

fotografija > Zlatko Mićić

Kao što su nekad davno sveštenici obavljali posao učitelja, po selima i malim mestima kao što je ovo, tako je Dr. Dimitrijević bio široko ovlašćen. Drugim rečima, imao je svoje duge koščate šake upletene u svakakve radnje po gradu. Bio je to nizak, debeo čovek sa nesrazmerno dugačkim rukama i nedefinisanim nogama, jedan od onih bića sa sposobnostima kamuflaže, profilom koji je odavao drugačiju sliku iz svakog drugog ugla posmatranja.

Sad je to bio gotovo prijateljski nastrojen čičica sa polusedim brkovima, koji mi je potpisao papir, dokaz da sam učestvovao na njegovom seminaru, čiju temu sam zaboravio još na samom početku, ali moje prisustvo tamo je kupovalo u tom trenutku nezamenljivi alibi, pa sam morao da se pravim da slušam, čitavih deset sati, sve predavače koji su se smenjivali posle prekratkih pauza sa lošim sendvičima i litrima filter kafe.

Moja nova knjiga – držao je u ruci nešto što je ličilo na svesku sa sjajnim koricama, na one sveske koje su se masovno pojavile u školama za vreme sankcija, kao posledica neke humanitarne pomoći. Te sveske su smrdele na životinjski izmet, a pojedini primerci su bili tako jakog smrada da su zagađivale torbe koje, čim bi ih otvorili, svi okolo su znali odakle potiču te sveske, a uostalom, i pored kompleksa korišćenja humanitarne pomoći, odnosno nemaštine, smrad bio još jedan razlog zašto su te sveske ostajale kući, za čvrljanje, vežbanje matematike i druge škrabotine.

Unutra su načete veoma bitne teme, koje svakako ne zaobilaze ni tebe – još uvek ju je držao prilično čvrsto, tako da se iz daljine videlo da se sprema da doda još nešto pre nego mi još jednim gestom da znak da je uzmem iz njegovih ruku.

Nadam se imaš naviku da čitaš.

Uzeo sam knjigu i prelistao je dovoljno sporo da stvorim utisak nekoga ko zna sa knjigama i drži ih često u rukama. Da, naravno da imam naviku, barem imam takvu predstavu o sebi – da imam naviku da čitam. Nekad sam dolazio u biblioteku, na dečije odeljenje, i satima pregledao police tražeći nešto zanimljivo što još nisam pročitao. Onda bi neko ko je tu sa mnom počeo da požuruje da idemo, a ja kao gluv nastavljao da pregledam police. Umešala bi se bibliotekarka kojoj sam bio poznat, to nadbiće koje je znalo tačno šta sve ima na tim policama i gde se nalazi; eh sine, kad budeš pročitao toliko knjiga kao ovaj dečko onda ćeš imati pravo da mu kažeš šta hoćeš, sad ga pusti da pregleda...

Zbunjen sam, da li je to uopšte bilo moje sećanje? Znam da ga vezujem za odlaske u biblioteku, ali sad zaista ne mogu da se setim da li se to zaista dogodilo ili je potegnuta neka od legendi koje su lebdele oko mene tada. Bio sam na ulici i pregledao knjigu koju mi je Dr. Dimitrijević poklonio, i prvo što mi je privuklo pažnju je bio njegov izvežbani aristokratski potpis na prvoj stranici, i moja pomisao da, čim ga nije napravio predamnom u toj kancelariji, mora da je imao dan koji je odvojio posebno za to, kad je sedeo kod kuće, ili tamo u kancelariji, i potpisivao deo tiraža za ovakve prilike. Dr. Dimitrijević je pre svega, u svim svojim manifestacijama, bilo biće koje drži do svoje visine.     

A meni je on oduvek bio fascinantna pojava. Iako se sećanja na njega iz mojih dečijih dana ne poklapaju sa slikom od danas, ali to je kao što već rekoh - deo njegove sposobnosti kamufliranja, pa mi se čini da je to bio sasvim drugi čovek. Onaj koji je na sebe preuzeo ulogu svih svetaca i umirućih namrštenih idola, pa se pojavio zaklanjajući slike koje su ikonično visile iznad table i prvi upotrebio televizor u učionici. Mi - iako smo svaki dan dolazili tu i sedeli, glumeći pažnju po nekoliko sati... bili smo naučeni da gledamo na televizor kao na uzvišenu, skupu, ali tihu i mračnu, školsku imovinu za koju se samo čeka pravi trenutak da se upotrebi.

E, pa doktor Dimitrijević je iskoristio taj trenutak.

Vi deco, niste više mali – rekla je učiteljica jednog dana i tako zapečatila stvari.

Imao sam ja taj osećaj da nisam više klinac, već neko vreme, dobro se sećam, ali pošto je to izgovorila, ovako zvanično, bilo je definitivno gotovo – vi morate da znate šta se dešava...

Gledao sam oko sebe, samo jedan od mojih drugova je čačkao nos, radio je to oprezno, ali svakako - pa to rade i odrasli...

Morate da znate šta se dešava u svetu i oko vas. Nekad i da pogledate dnevnik i shvatite šta se dešava... Da pročitate novine, jer neke stvari više nisu, i ne smeju da budu tajna za vas...

I taman kad je mogla da postane moj novi idol, učiteljica se skromno sklonila u stranu i predstavila Dr. Dimitrijevića - a on se kao kakav šoumen nadvio nad nas, iskačući iza siluete svoje uvodnice i zaklonio gotovo čitavu tablu, zidne novine i portrete iznad table. Elegantnim mađioničarskim pokretima, iz jednog unutrašnjeg džepa je izvukao video kasetu i ćušnuo je u plejer koji je doneo sa sobom, a zatim ga uključio u televizor. Čaroban neonski sneg je pao po našim licima i čitavoj učionici, a šušteći zvuci nadolazeće informatičke ere koja je u našim životima upravo počela, umirila nas je bolje nego bilo kakva disciplinska mera; dok je dr Dimitrijević uzimao kredu u ruke, bilo je jasno da oseća kako je svako od nas postao po jedna nova tabla, po kojoj je lako moglo da se škraba.

Dugo vremena će proći, zatim, dok nisam shvatio da je škripanje po tabli mnogo efektivnija mera za privlačenje pažnje...  

Gledanje vesti me je dodatno zbunjivalo, ali sećam se da sam to ipak radio, sa vremena na vreme, izigravajući razumevanje koje je počelo da guta sve elemente mog dotadašnjeg detinjstva. Počeo sam da odlazim na odeljenje za odrasle i tamo tražim knjige za čitanje, čekao izazovnije filmove i žanrove do kasno u noć, okrenuo sam leđa igri i pločama Branka Kockice. Imao sam osećaj da se nešto gadno dešava, ili tek sprema, nešto o čemu još ne znam u potpunosti, ali da moram biti spreman.

Svaki od tih nagoveštaja nesigurnosti nestajali su kad bi se na televiziji pojavio dr Dimitrijević, ili kad bi ga videli kako odlazi iz svoje kuće, uvek noseći crnu, kožnu torbu u ruci i na licu orlovski nos uramljen ozbiljno namrštenim očima koje kao da gledaju pravo u sunce. Dr. Dimitrijević je, naime, u to vreme bio nastanjen u blizini škole... ne znam šta je sad sa tim mestom.

Njegova stara kuća sa jezivim šiljatim krovovima i pojedenom fasadom, bila je uglavljena odmah ispod školskog dvorišta. Sa ivice tog popločanog prostora, po kom je uvek na odmorima i između smena bilo živo i bučno, gubila se jedna neugledna, mada uporna staza koja je skockanu ali neurednu baštu i čitav prilaz kući, sekla na pola. Ta staza završavala se pred terasom, uramljenom zapuštenom ogradom od kovanog gvožđa koja je počinjala od stepenica. Stepenik po stepenik, pela se po jedna zarasla saksija, svaka napukla na drugom mestu. Svakoj je falio po neki deo.

Dr. Dimitrijević nikad nije bio u dvorištu, ili ispred svoje kuće. Nikad ga nismo videli na prozoru. Videli bi ga samo kako se penje uz tu stazu i nestaje van školskog prostora, ili dolazi u školu. To bi uvek donosilo olakšanje, jer znali smo da će se časovi prekinuti i da će nas on osloboditi školskih obaveza, barem dok traje predavanje. A predavanja su bila različita... ja, iskreno, ne sećam se nijednog od njih posebno.

Sećam se kad nas je vodio na izložbu. Bilo je to u Domu JNA, u centru grada, na prvom spratu. Nikome nije bilo jasno šta se tačno dešava, zbog svih onih naivnih predstava o umetnosti (ako ih je bilo) koje su nešto najviše što je do tog uzrasta moglo da se pokupi; očekivali smo uramljene slike ili skulpture na kockastim pijestalima i nekim platnom ispod, ili tako nešto. A ova izložba se ticala zločina koje su naši neprijatelji u ratu počinili nad našim ljudima, tako je bar Dr. Dimitrijević rekao, pre nego nas je uveo u salu punu lobanja, vojničkih uniformi i fotografija, tu su bili i noževi i amblemi, užasavajući nagoveštaji strašnih scena i njihovi eksplicitni prikazi na različite načine. Ne treba dodati da smo bili uzbuđeni, i veoma znatiželjno šetali po tom prostoru, upijajući svaku jezivu pojedinost izloženu u staklu ili instaliranu u prolazu (poput gole dečije lobanje na kojoj su se ta neka čudovišta iživljavala nejasno potpisivajući svoja imena urezivanjem), kao sveže vesti o životu na ovoj planeti. Kao najnovije informacije o svetu oko nas, o tome šta se tu stvarno dešava.

Iskušavajući sebe tim prizorima, koji su sigurno podigli mnoge nove standarde kod mene, ako ni za šta više onda barem za umetnost (pa bili smo na izložbi, a to je neka umetnička stvar, zar ne?), nisam mogao a da ne priznam, da pomislim duboko u sebi: hvala učiteljice, bili ste u pravu, u ovakvom svetu, zaista treba da znamo šta se dešava oko nas...        

Danas možete sresti Dr. Dimitrijevića i u noćnom provodu, u kafani koju posećujete sa vremena na vreme. Jednom sam se tako i napio sa njim, ne sećam se, iskreno, da je bio pijan kao što sam bio ja, ali znam da mi je pozajmio neke novce. Nije pravio pitanje, čak štaviše, izvukao je novčanicu iz svog kožnog novčanika i pružio mi je, ne sećam se ni da sam mu, konkretno, tražio pozajmicu, ali siguran sam da sam se, u tom pijanom razgovoru, žalio kako mi pare trebaju...

Posle sam odgegao sredinom ulice do druge kafane, u kojoj je moja devojka radila... Sedela je za stolom na praznom spratu, čekala da ide kući, muzika je tiho prdela sa zvučnika, a ja sam stigao sa rešenjem, našao sam novac; na trenutak smo se izvukli iz govana...

Jednog dana, na povratku iz škole, za vreme igre klikera na usput improvizovanom igralištu, previše sam se zaneo da primetim da je torba koju sam bacio u prašinu iza sebe, nestala... a kad sam primetio, prvo nisam mogao da je pronađem, ni uz pomoć drugara, a onda, koliko me sećanje služi, ali moguće da se u to umešala moja, filmom i knjigom zagađena mašta, osetio sam miris paljevine iz obližnjeg kontejnera, pa sam torbu pronašao tamo, u gnezdu od vrelog pepela... kako čitavom jednom svojom stranom sagoreva, gutajući i pretvarajući u dim sve što sam ja odatle trebao da naučim...

Zatim me montaža sećanja premešta na brojne kadrove školskih časova, na kojima neprestano osećam miris paljevine koji dolazi od mojih polusagorelih knjiga i sramotim se zbog toga. Sve druge knjige i sveske na klupama mojih drugara se sjaje i blistaju, sa u sebi uštekanim informacijama koje su za mene zauvek odlepršale u dimu, iz polupraznog kontejnera....

Tad sam sanjao često kako se vraćam iz škole i na banderi ispred kuće, sa umrlice saznajem da je mama umrla. Prvo ne verujem tome što sam pročitao još iz daljine, a zatim sklonim pogled sa njene slike, trčeći pravo u kuću, gde me sačeka gomila nepoznatih ljudi izduženih faca, sa grubim i neprirodnim zagrljajima, koji istiskuju vazduh iz mojih pluća pa počinjem da se gušim, i gubim u toj masi zombija koji kao da hoće da me pojedu...

Pričalo se da Dr. Dimitrijević upravlja specijalnim odeljenjem u našoj školi, da on bira ko je obavezan da ide tamo, umesto sa nama ostalima... normalnima(?) Ovi iz specijalnog, nisu baš dorasli svojim godištima, nisu bili kao mi ostali, pa se ne pojavljuju na odmoru, nema ih u hodnicima. Ugledamo ih samo kad prolazimo pored njihove učionice, koja je manja i mračnija od naše. Pojavile su se i priče o tome kako oni imaju specijalne časove u njegovoj kući... Kako ih odvodi tamo i izvodi svakakve eksperimente nad njima. Ipak je on, povrh svega, doktor, a doktori imaju tendenciju da vrše različite eksperimente...

Mi smo se tada osećali pošteđeni pripadnosti specijalnom odeljenju, i učiteljica, koja je bila pravi diler informacijama, pa i onim koje su pokrivale naše kružeće priče o doktoru, učvršćavala je taj stav... Ovi iz specijalnog su bili nesrećnici, ni sami krivi za svoje stanje, a doktor Dimitrijević će već izvući najviše od njih. Niko u to nije sumnjao.

Po neko bi podigao glas protiv krečenja ili popravke krova škole, kao i drugih redovnih akcija za koje smo skupljali pare, neko je bio i protiv odlaska na ekskurziju, rekreativnu ili izlet, pozorište ili bioskop, ali niko nije rekao ništa kad je trebalo skupiti cigarete za vojnike, nikome nije rečeno da povodom toga dovede roditelje u školu, to je obavljeno brzo i uspešno.

Mene je to bacilo u još veću zagonetku od one koju su priređivali dnevnik i vesti iz novinskih kolumni, nisam shvatao u čemu je štos... Podrška vojnicima na frontu, koji se bore da nas zaštite od užasnih horor scena koje smo videli na izložbi, na taj način što ćemo im poslati tovare smrtonosnih štapića koje će ih polako, ali sigurno (kako su nam u drugim prilikama došaptavali), uništavati... Ko će posle toga da bude na našoj strani? Da li je to bila neka vrsta tihe predaje, podmukli ali simbolični način da položimo svoja oružja i prepustimo se porazu... Zaista mi nije bila jasna ta akcija, ali svakako sam kupio paklicu Morave, i ubacio je u onu veliku kartonsku kutiju na ulazu u školu. Bilo je nekih koji su donosili čitave pakete, i najlonske kese pune paklica...

Nisam bio siguran, ali iako ga nisam video nigde u blizini dok je ta akcija trajala, imao sam osećaj da je Dr. Dimitrijević umešan i u to.

Na njegovom seminaru sam dobio čudan formular u ruke, tačnije upitnik, koji je na kraju drugog svog lista tražio lične podatke; poput adrese, broja telefona i takvih stvari. Takođe je bio prepun dobro smišljenih pitanja koja su mogla biti odgovorena iz cuga, ili u mučnom premišljanju koje nije vodilo ničemu osim presušenoj hemijskoj olovci...

Sedeo sam na maskirano-udobnoj plastičnoj stolici, pored koje se izležavala moja kartonska čaša sa vrelom filter kafom. Grickao sam kraj olovke.

Pare koje sam imao u džepu, potrošio sam prethodno na novine koje su u tom okruženju u kom sam se trenutno nalazio, izazivale nadmeni podsmeh svojim preteranim vestima; kad kažem preteranim, mislim gotovo na fantastične, senzacionalne priče koje su drskošću remetile svakodnevnicu pornografski se trpajući u nju, a za mene, isto kao i bilo koje druge novine, nisu imale mnogo značaja, ni dodira sa pravim trenutnim tokovima. Jednostavno sam ih čitao razgibavajući svoju utrnulu svest.

Nekako sam, u međuvremenu, zapao u takvu vrstu očajanja.

Otupeo sam davno, i na scene koje su se dešavale u kući ispod školskog igrališta, gde je stari dobri Dr. Dimitrijević držao svoj šesti čas specijalcima, nisam ni mogao naslutiti da ću i njih sretati kasnije na njegovim tragovima. Da ću ih viđati na televiziji, da će biti uvršteni u nedodirljive Programe Samilosti koji će zapaliti novo nebo nad našom napaćenom zemljom, i te gluposti... Prišunjao sam se toj kući ispod školskog dvorišta, za loptom koja je pobegla u istom pravcu. Otupeo sam na sve košmarne prizore ovog sveta, krišom vireći kroz prozor na isečene lobanje, skinutih poklopaca, žice koje su virele odatle nadmašujući najduže dlake njihovih nesrećnih glava sa iskeženim licima po kojima jednostavno (ali ne onako kako bi mogao da objasniš nekome, već samo da osetiš) vidiš da nisu imali sreće kao ti, i te žice, oponašajući pljuvačke koje se rastežu sa njihovih poluotvorenih, ispucalih usana, spuštaju se pored stolica u kojima ovi večni ponavljači mirno sede, i dalje u mrak, odakle sprovode sve ono što im je okrutna Majka Priroda uskratila.

Doktor se zaista našao tu za njih, na putu na kom se ona pogubila.

Naravno, ne znam šta je uradio, i kakvi su to eksperimenti bili, ali uspeli su. Gledao sam kako na unutrašnjosti njihovih poklopaca sa glave, dr Dimitrijević urezuje svoj aristokratski potpis, isti onaj, na prvoj stranici knjige koju će mi godinama kasnije pokloniti.

Danas su svi oni tu sa nama, prosto ih je toliko da ne mogu da poverujem da je njihova učionica bila manja od naše. Viđam ih na ulici, na bilbordima i pločniku trga, kako šetaju decu i skupljaju se u grupicama, na naslovnicama novina i ne znam jesam li već pomenuo - televiziji... Gledam ih, i dalje osetim grčeve tog dresiranog sažaljenja i zahvalnosti što nismo kao oni, pomislim na to uz neizbežnu pomisao na novčani dug kojim me dr Dimitrijević drži na drugačijoj uzici, šetam dalje u pravcu koji guta sve informacije iza mojih leđa.

Ali to ne znači da neke od njih ne izbegavam, spretno kao avanturista koji prati mapu blaga, zakopanog iza staze pune nebrojenih opasnosti...        

It was almost like in a dream.

A bit foggy picture...

Unclear show that goes on in front of the eyes, trying to focus in, but also hide in the same time.

Icy fog clears finally, for the brain to step in, right into the organic landscape of some kind, mixed into something new, first you see it like so disgusting that eyes are thinking for themselves about looking in that direction, into the mash-up of pieces of meat, purple skin parts, something slimy... It was even harder adverting eyes, moving them from the forming picture, until its completed, until the enigma is solved. It was like pictures of horror, war massacre chronicles. Like the news reel about genocide, war document revisited.

All that wrapped in nylon.

And trapped in ice.

In the same time, that picture could be innocent, like the warehouse of costumes, props for a science fiction film, or something like that.

Anyway, it required attention, like the pictures from Auschwitz.

Like the exhibits of atrocities, experimentation on humans.

So I just stood there, mesmerized.

“I can take these big chunks of tuna fish, and throw them on top... and look at this package, it has all the sea food for paella... wow, look at the price... hey... hey, are you there at all..?”

Disgusting.

You're a monster.

That was on my mind.

Then I returned to conversation, I know that on any sign of my loss of interest for this adventure, she would change her mood into something I didn't wanted tonight. So I faked complete interest, pretending that I didn't saw what I saw.

“No, there is no need to move away from the original recipe tonight. Original is best.”

“You're right, no experimenting tonight then...”

„U pravu si, nećemo da eksperimentišemo večeras...“

„Ma ne, mislim da nema potrebe. Old skul fazon je najbolji.“

Pa sam se povratio da učestvujem, znam da bi na bilo kakav znak odsustva interesovanja za ovu avanturu, ona skroz promenila ton. To mi nije trebalo večeras, makar morao da se pravim da nisam video ono što sam video.

„Mogu da uzmem krupne komade tune, pa da ih sve onako pobacam odgore... Vidi ovo pakovanje, to je sve ono što ide u paelju... vidi šta sve tu ima... a pazi cenu... ju-hu, jesi tu...“

Odvratno.

Ti si monstrum.

Kroz ledenu maglu, mozak je prebirao nekakvu organsku masu, izmešanu i sasvim novog poretka – u trenutku, gotovo je bilo degutanto i zastrašujuće gledati, parčad mesa, ljubičasti kožni delovi, nešto što je izgledalo kao sluzava tvorevina. Bilo je još teže skloniti pogled odatle, barem dok se vizuelna predstava ne izoštri u jasnu sliku, dok se enigma ne razreši. Dok nešto prepoznatljivo ne izroni iz mase i mapira put razrešenju čitave vizuelne zagonetke. Jedino do čega je mozak dolazio, poistovetilo se se sa slikama masakra, nekakvom reporterskom bombonom. Moglo je izgledati kao na slici iz novina, prikaz genocida, ofarbani dokument iz rata.

Umotano u najlonske kese.

I sve to, okovano ledom.

U isto vreme slika je mogla biti i nevina i interesantna kao rafovi nekog skladišta kostima, filmskih rekvizita za fantastičan film ili nečeg sličnog.

U svakom slučaju držalo je pažnju na sebi, kao slike iz koncentracionih logora.

Kao prikazi eksperimentisanja na živim ljudima.

Pomalo nejasna predstava pred očima, koja se trudi da se prikaže i sakrije u isto vreme.

Pomalo maglovita predstava...

Bilo je kao u snu.

 (illustrated by Branko Tešević)

Sometimes the reflection beats the original, and it happens when u least expect it. The sky isn’t anything new as a sight, but when u spot it in a dirty, muddy hole in the ground you cannot stop and wonder how all that open space and mountain sized clouds managed to fit in this step limited lake beneath, and turn its few centimetres of deepness into real abyss…

...

Ako ćemo da pričamo o uticajnim albumima, ne znam da li postoji važniji za mene... bar ne mnogo važniji od ovog gore...

Gifted Unlimited Rhymes Universal

Keith Elam (July 17, 1966 – April 19, 2010)

I've never been a,
stranger to struggle gotta maintain my hustle
Used to let the anger bubble
These streets can bring mad danger and trouble
And I can do bad all by myself
Do me a favor - don't be concerned about my wealth
If you're one of my peeps, you're gonna know that
But if I ain't feelin you player, huh
My face is gonna show that
So keep your eyes off my pockets
Don't be surprised if I cocked it
Can't outslick a can of oil, you never spoil my profits
See how I'm flippin this here?
Things are different this year
Ain't got no time to listen to niggaz
that be trippin this year
Cause and effect, I always get, applause and respect
When I rhyme, universal laws, truth and righteousness connect
 

You see the knowledge that I'm kickin's for you
And there is nothin that another can do
Try to stop me but I make it through
Recruitin angels as a warrior I'm true...

Sutradan smo potražili drugu plažu, i našli smo je u dugom pešačenju niz livadu na kojoj smo spavali, bilo je to istraživanje po gotovo netaknutoj stazi, po kojoj smo se kretali kao patuljci, jedan za drugim. Svaki korak je bio oprezno napravljen i ispostavilo se sa razlogom, jer pre nego smo ispali na čistinu, put nam je preprečila ogromna zmija, koja nas je zamrzla u mestu dok se nije zavukla duboko u koren drveta sa strane, moram da dodam da je ovo nešto što će mene vratiti u onu (priznajem) razmaženu želju za poznatim betonskim putevima u kojima nema ovakvih iznenađenja, i što će me naterati da drhtim sve dok se ne dokopam sigurnog mesta

*...

Došli smo do vode, koja je i dalje bila nekompromisno hladna, pa kupanje nije bila opcija, osim brčkanja i naglog bacanja u užurbani tok. Istina, ta surova hladnoća koja je paralisala mišiće od tabana do početka leđa, i u najmanjem plićaku, obavljala je dobru ulogu hladeći flašu piva koju smo poneli. U jednom trenutku nebo je postalo narandžasto, bilo je tek nešto oko podneva i sunce se još nije zabacilo tamo negde iza stena; ja sam to jasno video, a bio sam siguran da nisam jedini. Ali svi su bili mirni. Barem dok nismo osetili miris.

Gledali smo se, izvlačeći reakcije na novonastalu situaciju jedni od drugih. Znate kako u vrelim danima, slika u daljini prestaje da bude oštra od toplote koja dolazi sa visine, efekat fatamorgane koji će oštrinu vedrog dana da pomuti u halucinatornu izmaglicu... ovo jeste moglo da bude samo to, da narandžasti deo neba nije počeo da nestaje pod zavesom dima. Onda je neko prvi pretpostavio naglas, i nije moglo da bude ništa drugo nego - šumski požar. Ali gde, koliko blizu, i gde smo mi u odnosu na sve to? Odgovori na ta pitanja mogli su da budu previše opasni, to jest, da smo ih sačekali na tom prelepom parčetu kanjona. Jer u prvim međusobnim nagađanjima, dim je već potpuno zaklonio nebo, a ja potisnuo strah, sveže sećanje na zmiju koja je živela odmah iznad naših glava, na mestu koje smo trebali da prođemo ponovo u povratku. Mas je izgledao najmirnije od svih, ubeđen sam da on nije pomislio na šumske životinje koje su mogle da izbiju na nas u begu od raspomamljenog plamena, koji je taj dim najavljivao. Zato smo krenuli smesta, prosipajući preostalo pivo iz flaše, Slađa je flašu napunila vodom iz izvora usput, za svaki slučaj, ako nam zatreba da pokvasimo nešto od odeće u borbi sa dimom. Istom stazom u trku uzbrdo, uspeli smo se za duplo manje vremena nego što nam je trebalo da siđemo. U tom trku nešto me je dohvatilo za nadlanicu desne ruke, koja je od sutradan počela snažno da otiče i jednog od narednih dana sam izgledao gotovo kao mornar Popaj, sa tom izraslinom na mestu gde je moja šaka bila... I kad smo pronašli kombi, nebo je i dalje bilo obuzeto dimom, samo se ovde nije osećao tako jako i mogli smo odmah da se odvezemo odatle.

Drugi put smo se zaustavili zbog zasede dva policajca koja su iskočila iza stabala, na sredinu puta, mahajući onim stop znakovima. Fransoa nije mogao da se izbori sa njima zbog jezičke barijere, a napadali su nas zbog (opet) tri prekršaja koja smo vukli sa sobom, nesvesni toga isto kao i prethodni dan. Sve su to bile saobraćajne sitnice koje nismo poznavali i brkati koji je uzeo dokumenta od nas, bio je rešen da nam naplati to na licu mesta (onako nezvanično) ili da nas, kako je rekao, vodi kod sudije za prekršaje. Posle Slađinog pregovaranja, sve što je imao u rukavu je to da pokuša sa kompromisnim blefom, da odglumi da nas drži u beizlaznoj situaciji: evo, da je jedan prekšaj, ja bih vam odmah oprostio... I tome dodao ljigavo licemerni smešak. Da je dva prekršaja, evo i kolega bi vam taj drugi oprostio, tu mu se kolega pridružio u istoj vrsti smeška, ali tri... pa ko će da oprosti taj treći?   

Onda je Slađa, kao da je samo čekala na to, u trenutku istinske lukave genijalnosti, samo ispalila u njegovo uniformisano brkato lice: pa evo, MI ćemo da oprostimo taj treći.  

I samo prirodne sile, nebesa iznad, ili bilo šta treće što je osim njih dvojice i nas bilo prisutno na tom pustom putu, u tom trenutku, mogu da posvedoče da nesrećnik nije imao izbora, nego da pretvori svoj oficijalni smešak u iskrenu posvetu njenom egzistencijalističkom proboju, i da se skloni sa puta vraćajući nam dokumenta, jer smo smesta zapenili dalje, baš kao što je jedino i bilo moguće...

(photo: Celine Marthel)

Ja sam, kao kuče u crtanom filmu, dobar deo čitavog putovanja proveo sa glavom gurnutom kroz prozor, na prednjem sedištu na kome sam sedeo, kamera je bila u ruci i neprestano sam pravio snimke... snimke puta, snimke kombija u pokretu iz svih dostupnih uglova, snimke Fransoa ili Slađe dok voze, snimke Mladena pored, Mladena pozadi, Ljubana tu negde između ili Selin, koja takođe, u isto vreme pravi fotografije svega okolo*...

Posle promašenog pravca, negde već dole na mapi i pred zoru, kad su ponovo počela da se uzdižu brda i visine, i vraćanja istim putem za nekoliko nokata unazad, da bi izabrali onaj pravi, ispali smo na nečiju livadu i prespavali tu, pa čim nas je sunce sasvim razbudilo, topeći se kroz smrdljivu plastiku šatora u kom smo nas trojica bili; tačnije - kad je senka pobegla sa nas, podigli smo se i posle brze instant kafe i nespretnog pakovanja šatora, pišanja i protezanja, nastavili dalje.

Dobar dan se razmrdao sa nama u njemu, nesnosne vrućine su samo u nagoveštajima imale svoje predstavnike na ovim putevima, jer već smo se zaklonili među visine kad se sunce uspelo tačno iznad, i činilo nam se da je konačno moglo normalno da se diše... ili je to bilo samo do brzine kojom je ta šklopocija jurcala po istrošenim putevima Durmitora. U pitanju je bio stari, dotrajali kombi, ali i takav je bio prilično ugodan dom na točkovima, načičkan svakakvim sitnicama neophodnim i na putu i u kući, sa velikim Masom koji ima svoje ćoškove i po tom tesnom prostoru, pa iako je ogroman kao što mu ime govori, gotovo se ne primećuje u ovolikom društvu.

Zaustavili smo se u sledećem gradu, skočili do pijace po crni luk i kukuruz, pa do mesare i pekare i nastavili dalje, iza mene je ostala misao o usputnim mestima; o prirodi tih gotovo prepadajućih poseta nekoj tački koja ti se nađe na putu, kao što je to sad bilo...

Gradić za koji nisam bio siguran da li je Mojkovac ili Kolašin, i dalje nisam, jer informacije vučem iz subjektivnog, istina krhkog, sećanja (a u to se znaju umešati svakakvi činioci) umesto da konsultujem mapu (a neću) koja mi je, evo i dok pišem, odmah tu iza leđa... uglavnom, taj gradić jednostavno nije bio spreman za nas to prepodne; posle parkiranja smo izašli na glavnu ulicu sa skenirajućim pogledima po okolišu u potrazi za prodavnicom, a dobili smo kišu povratnih pogleda iz gužve koja je vladala ulicom, i koji su čitavu stvar transformisali u scenu iz nekog vesterna u kom gomila otpadnika stiže narušavajući mirni poredak mesta... Mladen je, prateći njemu svojstvenu strategiju, odmah prišao šerifu i njegovom pomoćniku, tu na ulici, da pita za pravac do najbliže pekare i preduhitri bilo kakav ispad radoznalosti od strane meštana...     

Odmah zatim smo bili u kanjonu. Voda sa desne strane i malo niže od nas je bila kristalno zelena i podsećala je na morsku. Da, ona odavde juri dalje ka moru, ali mi je nećemo pratiti toliko, zaustavićemo se uskoro da bacimo pogled sa vrtoglavog mosta koji oduzima dah svojom visinom i šamara zviždajućim vetrom svaki pokušaj razgovora koji bi skrenuo misli sa mesta na kom se nalaziš. Ta snaga je barem tolika, da će nas zaustaviti na pola sata u tišini, bez muzike iz kombija ili razmene reči, poređaćemo se uz ogradu i prepustiti se hipotetici situacije; koliko dugo bi padao odavde, kako bi to izgledalo, da li bi vetar pomogao i da li bi mogao da očekuješ bilo šta, da nestane ovog tla pod nogama? Ne znam za ostale, ali takve stvari su mene čačkale sa tog vidikovca, a onda sam video da Fransoa gleda za nemirnim splavom koji se u svojoj veličini glave čiode lomio kanjonom ispod, i sa obzirom da smo imali gumeni čamac u kombiju, mogao sam da nanjušim šta se motalo po njegovoj glavi...

Bilo bi dobro snimiti ovu buku, ovaj vetar, bio bi to dobar sempl, kaže Ljuban pre nego što ulazimo nazad u kombi.       

Usidrili smo se kilometar ili dva nazad uz put, mesto je bilo kao dobro uštekana plaža, sa krupnim oblutcima neudobnim za gaženje, Mas se snalazio po prostoru mnogo brže i iskusnije od svih nas, ali to nije nešto što bi predstavljalo novost, on je bio pas, mi smo tek sad izuli svoju obuću. Imali smo taj gumeni čamac sa nama, doduše dečiji, i kad to kažem mislim na to da spada u kategoriju igračaka, pa nije sasvim primeren ovoj ledeno brzoj reci, ali kad Fransoa povede u spust divljim rečnim tokom, koji kreće odmah iza velike stene na kojoj stojimo, ja bez razmišljanja krećem... Mladen i Ljuban će u drugoj turi, a Slađa nas čeka kombijem niz put, jer ne vraćamo se pre nego što pređeni deo puta ne postane predugačak za pešačenje...

Sve je trajalo oko pola sata, klizajući kroz neprocenjive delove kanjona koji ne mogu biti sagledani nikako osim iz čamca, odsnosno splava, visoke stene i delovi na kojima stajemo jer Fransoa hoće da skoči u vodu sa svakog pogodnog mesta. Ostali delovi pređene reke su suviše brzi i nemirni, tako da nemamo kontrolu nad čamcem, nema luksuza o premišljanju, jedina akcija se svodi na zaštitu leđa od kamenja koje se krije u penastim naborima vode, a tanani gumeni čamac nije napravljen da se izbori sa takvim preprekama, pa svaki izbegnuti udarac, ili onaj u najavi koji je mogao da bude mnogo gori da nije bilo ruke na leđima da dočeka snagu, predstavlja mali uzorak lude sreće koja nas prati niz reku... Zaustavljamo se kod drvenog kampa u kom se zakazuje rafting, odakle se kreće onim velikim splavovima koje smo videli sa mosta i puta, izlazimo iz vode noseći poluizduvani čamac, dok nas turisti opremljeni sa pojasevima za spasavanje gledaju kao da smo upravo izronili sa dna ludosti, prolazimo mirno pored svih njih ispadajući na put da sačekamo Slađu...

Ta akcija, i ona ista koju su Mladen i Ljuban preduzeli odmah posle nas, verovatno je prizvala čuvara koji je stigao do nas u sred raspaljenog roštilja, urlajući još sa puta da ugasimo vatru. Spustio se da nas upozori da se ne ponašamo u skladu sa pravilima nacionalnog parka, tačnije, da smo prekršili barem tri, uključujući paljenje vatre, zalazak na mesto gde je pre dva dana viđen medved i ono koje se odnosi na spuštanje Tarom u gumenom čamcu umesto u oficijalnoj rafting turi... Dobro je da nije primetio da smo na vatru bacili ulovljene rakove, i dobro je da smo imali slatkorečivu Slađu koja ga je ubeđivala da se posluži roštiljem... Nije pristao na to, ali nije pravio problem da nas ostavi da završimo sa večerom (pod uslovom da pred njim ugasimo vatru) i tek tad odemo dalje. Pronašli smo pogodnu livadu već kad je pao mrak i zanoćili tamo, uz malo opijuma, flašu rakije iz Ljubanovog podruma i muziku iz kombija, zabavljali smo se praveći fotografije sa dugom ekspozicijom, crtajući lampicom po mraku crteže koji su postojali samo na Selininom aparatu, jer svaki potez napravljen bi se gubio u tmini odmah kako je nastajao, ilustrujući nekakvu hajtek predstavu o mandali, modernu dopunu filozofije o nestalnosti svega; u našoj režiji trag je ostajao pohranjen na tom malom čudu od čipa, pa za razliku od budističkih verzija crteža u šarenom pesku koji nestaju odmah po nastanku, mi smo u sve to, istina nenamerno, ubacili virus optimizma... U jednom trenutku, na livadu su se dovezla kola, i u njima gazda koji je budno pazio na svoje imanje i došao da ga obiđe pošto je video svetla kombija, ali nije imao problema sa tim da ostanemo. I mesec dana ako treba, rekao je nestajući kolima nazad u vedru durmitorsku noć...

Idemo odma’, odma’ – uz zvuk dramenbejs bita pojačanog nekim raspomamljenim ali prilično klasičnim latino ritmom koji podseća na Brzog Gonzalesa, smućkano piće u plastičnoj flaši sa nacrtanom mrtvačkom glavom flomasterom izvučenim iz mog džepa, naoružani sa tri objektiva i esid punčom koji se sastoji od petnaest prstiju loše pijačne rakije kupljene na rakijskoj pijaci, prstohvatom MDMA i nekoliko meksičkih pečuraka... pošto smo sutradan došli svi sebi, Šmrćko je zaepitafio čitavu stvar narodskim uzdahom: eh, da mi je neko nekad rekao da ću sedeti na suvozačkom mestu i vozaču dodavati piće koje u sebi ima devedesetšestoprocentni alkohol.... a istina je da je taj alkohol razblažen sa dovoljno vode da se ne potrujemo, da je unutra i dovoljno ekstrakta anisa da spoji ukuse u nešto što će da podseća na sirup protiv kašlja, pa će Saša da kaže kako ga je zbog toga kašalj prestao... u veoma rano jutro, na rampi nekoliko naselja pre grada, zaustavlja nas policija, ne možemo da probudimo Rafaelija koji jedini zna gde su papiri kombija, Šmrćko krije čašu između nogu svestan koliko je providan u tome što radi, Slađa izlazi i priča im kako je uspela da se odupre i jedina ne pije prošlu noć, zbog toga što vozi, iako su svi ostali to radili... a droge, ne, to sam radila kad sam bila mlađa, ne trebaju mi te gluposti... niko ne gleda za njom, a kad se vraća i odahnuti spremni da krenemo, upravo posle epizode razbuđivanja u kojoj je Šogun polio Rafaelija vodom, niotkuda se pojavljuje čovek sa gajbicom punom prelepih, mrkih, sočnih i izazovnih kupina, i smiruje nas... posle ulaska Slađe u kombi i premeštanja Šmrćka na vozačko mesto,

svi smo u fazonu: pali, bežimo odavde...

Idemo odma’, odma’...

Ali čovek kaže: polako... uzmite kupinu, nema problema...

u čemu je problem, sve ćemo srediti...

I mi smo baš, u istom tom fazonu: kupii-ne.

Ja češkam nos, nekoliko sati ranije, bljujemo vatru uvis, u mrak vrele noći ispucan zvezdama i muzikom, i odvratan ukus petroleja ostaje duboko u ustima, a moji prsti obavljaju češkanje nekoliko santimetara ispred nosa, ali kao da nekim čudom i tako pogađaju nerv...

Hoćemo da idemo na Taru?

Pita Slađa: šta kažete, hoćemo da idemo na Taru? Da nestanemo na dva dana, šta mislite o tome? Mi znamo jako dobro mesto tamo, možemo da pravimo klopu, da se kupamo, znaš kako je tamo lepo...

Njeno pitanje je kao paukova mreža, a zalogaj nešto na čemu samo možeš da budeš zahvalan: i njoj što te je uhvatila u tu prokletinju, i sebi što nisi odugovlačio sa odgovorom. Jer to putovanje, a i sva ona, kresnuta kao šibica u noći ludom eksplozijom slučajnog susreta nenamernih ali iskreno nastrojenih misli, nose sa sobom jednu jednostavnu istinu (a kakva drugačija postoji?)... a to je da ih je progutati jedino moguće u toj brzini u kojoj iza sebe u oblacima ostavljaš prašinu dosade i bilo kakve proklete proračunatosti.  

Posle jednog prespavanog prepodneva, jednog užarenog poslepodneva, i večeri u kojoj sam ja panično, ali uzaludno, pokušao da se spremim za sve što predstoji i u kojoj smo se, tek sat ili dva pred polazak, usaglasili da se radi o Crnoj Gori, a ne Bosni kako sam ja pretpostavio posle njenog prvog pitanja, izvadila je mapu i pokazala gde je to mesto otprilike, a ja sam rekao da znam da obično pominju bosanski deo reke, iako nisam ni bio siguran u to što govorim.

Mladen i ja smo iskočili iz kombija da uzmemo namirnice, u jedinoj prodavnici koja u ovom gradu radi preko noći, pa i u sred leta kada je, kako se to tih dana zbog neprestanih vrućinčina činilo, noću jedino i moguće  normalno funkcionisanje. Mladen je nespretno ispustio flašu vina u sred prodavnice, rasekao ruku i napravio staklenocrveni nered između rafova, a ja sam, lagano pijan, pogledom uperenim u njega kao prst osude, zažalio što gubimo na količini vina, sad kad nemamo nešto para i moramo da se koncentrišemo na hranu za put. Taman kad smo bili spremni da odemo na kasu, i momak koji radi tu je pokupio većinu staklića i tečnosti, ja sam uradio istu stvar, ponovio nezgodu tako da je momak mogao da pomisli da mu to radimo namerno, jedna flaša je skliznula i sa gomile iz moje korpe i razbila se malo dalje od upravo regulisanog nereda koji je Mladen napravio.

Pokupili smo se i nestali odatle, na putu do kombija izračunali smo da je sve u redu, nisu nam naplatili nered i uništene flaše. Ovo malo krvi na rukama je sad bilo posledica nekakvog simboličnog krštenja, incidenta koji je mogao da bude tumačen kao svojevrsna natprirodna potvrda da radimo pravu stvar, birajući munjevito i skoro bez ikakvog predumišljaja ovo otisnuće u vrelu i uzbudljivu noć... stižemo do ostalih koji čekaju luftirajući se pored kombija, skoknemo do Ljubanove gajbe i njegova probuđena, ali uvek nasmejana mama nam pomaže da ukrademo flašu rakije iz podruma, pita me gde to idemo, ja kažem u Crnu Goru, ona onda: ja sam mislila da idete na Taru (kod nje se radilo o planini koja je odmah tu, blizu grada); pa ja opet: ne, na reku, ali ništa ne brinite, i mi smo prvo mislili da idemo u Bosnu...

Jesmo li otišli? Sada je tačno jedan sat posle ponoći...

Rekla je Slađa u nekakvom zvaničnom tonu, koji kao da treba da označi početak nečega, avanture ili kako god nazvali to, dok klizimo niz usku sevojničku ulicu pravo na put... Ostavljamo grad iza nas, u ustajalom zadahu noćnog znoja, izvlačeći se prvih pola sata uz zlatiborski put, pa se sa vrha te planine spuštamo bez ikakve kontrole, baš kao da nemamo kočnice, poput kugle u fliperu koja se izvukla najviše i sada menja svoj pravac skoro geometrijski precizno, hipnotisani smo belim linijama koje nestaju ispod nas, zamajavajući tupe i gladne poglede u mrak ispred.

Što je dobar put, mislim, baš su ga dobro sredili, kaže Mladen samo da bi nešto rekao.

(nastavlja se...)

Nakon neverovatnih euforičnih vrhunaca i patetičkih valjanja po podu tokom prethodne dve subote, nastavljamo s tradicijom!

www.tobic-tobic.com
www.myspace.com/tobictobicidolmladih
www.facebook.com/pesnik