undergrad

Ja sam, kao kuče u crtanom filmu, dobar deo čitavog putovanja proveo sa glavom gurnutom kroz prozor, na prednjem sedištu na kome sam sedeo, kamera je bila u ruci i neprestano sam pravio snimke... snimke puta, snimke kombija u pokretu iz svih dostupnih uglova, snimke Fransoa ili Slađe dok voze, snimke Mladena pored, Mladena pozadi, Ljubana tu negde između ili Selin, koja takođe, u isto vreme pravi fotografije svega okolo*...

Posle promašenog pravca, negde već dole na mapi i pred zoru, kad su ponovo počela da se uzdižu brda i visine, i vraćanja istim putem za nekoliko nokata unazad, da bi izabrali onaj pravi, ispali smo na nečiju livadu i prespavali tu, pa čim nas je sunce sasvim razbudilo, topeći se kroz smrdljivu plastiku šatora u kom smo nas trojica bili; tačnije - kad je senka pobegla sa nas, podigli smo se i posle brze instant kafe i nespretnog pakovanja šatora, pišanja i protezanja, nastavili dalje.

Dobar dan se razmrdao sa nama u njemu, nesnosne vrućine su samo u nagoveštajima imale svoje predstavnike na ovim putevima, jer već smo se zaklonili među visine kad se sunce uspelo tačno iznad, i činilo nam se da je konačno moglo normalno da se diše... ili je to bilo samo do brzine kojom je ta šklopocija jurcala po istrošenim putevima Durmitora. U pitanju je bio stari, dotrajali kombi, ali i takav je bio prilično ugodan dom na točkovima, načičkan svakakvim sitnicama neophodnim i na putu i u kući, sa velikim Masom koji ima svoje ćoškove i po tom tesnom prostoru, pa iako je ogroman kao što mu ime govori, gotovo se ne primećuje u ovolikom društvu.

Zaustavili smo se u sledećem gradu, skočili do pijace po crni luk i kukuruz, pa do mesare i pekare i nastavili dalje, iza mene je ostala misao o usputnim mestima; o prirodi tih gotovo prepadajućih poseta nekoj tački koja ti se nađe na putu, kao što je to sad bilo...

Gradić za koji nisam bio siguran da li je Mojkovac ili Kolašin, i dalje nisam, jer informacije vučem iz subjektivnog, istina krhkog, sećanja (a u to se znaju umešati svakakvi činioci) umesto da konsultujem mapu (a neću) koja mi je, evo i dok pišem, odmah tu iza leđa... uglavnom, taj gradić jednostavno nije bio spreman za nas to prepodne; posle parkiranja smo izašli na glavnu ulicu sa skenirajućim pogledima po okolišu u potrazi za prodavnicom, a dobili smo kišu povratnih pogleda iz gužve koja je vladala ulicom, i koji su čitavu stvar transformisali u scenu iz nekog vesterna u kom gomila otpadnika stiže narušavajući mirni poredak mesta... Mladen je, prateći njemu svojstvenu strategiju, odmah prišao šerifu i njegovom pomoćniku, tu na ulici, da pita za pravac do najbliže pekare i preduhitri bilo kakav ispad radoznalosti od strane meštana...     

Odmah zatim smo bili u kanjonu. Voda sa desne strane i malo niže od nas je bila kristalno zelena i podsećala je na morsku. Da, ona odavde juri dalje ka moru, ali mi je nećemo pratiti toliko, zaustavićemo se uskoro da bacimo pogled sa vrtoglavog mosta koji oduzima dah svojom visinom i šamara zviždajućim vetrom svaki pokušaj razgovora koji bi skrenuo misli sa mesta na kom se nalaziš. Ta snaga je barem tolika, da će nas zaustaviti na pola sata u tišini, bez muzike iz kombija ili razmene reči, poređaćemo se uz ogradu i prepustiti se hipotetici situacije; koliko dugo bi padao odavde, kako bi to izgledalo, da li bi vetar pomogao i da li bi mogao da očekuješ bilo šta, da nestane ovog tla pod nogama? Ne znam za ostale, ali takve stvari su mene čačkale sa tog vidikovca, a onda sam video da Fransoa gleda za nemirnim splavom koji se u svojoj veličini glave čiode lomio kanjonom ispod, i sa obzirom da smo imali gumeni čamac u kombiju, mogao sam da nanjušim šta se motalo po njegovoj glavi...

Bilo bi dobro snimiti ovu buku, ovaj vetar, bio bi to dobar sempl, kaže Ljuban pre nego što ulazimo nazad u kombi.       

Usidrili smo se kilometar ili dva nazad uz put, mesto je bilo kao dobro uštekana plaža, sa krupnim oblutcima neudobnim za gaženje, Mas se snalazio po prostoru mnogo brže i iskusnije od svih nas, ali to nije nešto što bi predstavljalo novost, on je bio pas, mi smo tek sad izuli svoju obuću. Imali smo taj gumeni čamac sa nama, doduše dečiji, i kad to kažem mislim na to da spada u kategoriju igračaka, pa nije sasvim primeren ovoj ledeno brzoj reci, ali kad Fransoa povede u spust divljim rečnim tokom, koji kreće odmah iza velike stene na kojoj stojimo, ja bez razmišljanja krećem... Mladen i Ljuban će u drugoj turi, a Slađa nas čeka kombijem niz put, jer ne vraćamo se pre nego što pređeni deo puta ne postane predugačak za pešačenje...

Sve je trajalo oko pola sata, klizajući kroz neprocenjive delove kanjona koji ne mogu biti sagledani nikako osim iz čamca, odsnosno splava, visoke stene i delovi na kojima stajemo jer Fransoa hoće da skoči u vodu sa svakog pogodnog mesta. Ostali delovi pređene reke su suviše brzi i nemirni, tako da nemamo kontrolu nad čamcem, nema luksuza o premišljanju, jedina akcija se svodi na zaštitu leđa od kamenja koje se krije u penastim naborima vode, a tanani gumeni čamac nije napravljen da se izbori sa takvim preprekama, pa svaki izbegnuti udarac, ili onaj u najavi koji je mogao da bude mnogo gori da nije bilo ruke na leđima da dočeka snagu, predstavlja mali uzorak lude sreće koja nas prati niz reku... Zaustavljamo se kod drvenog kampa u kom se zakazuje rafting, odakle se kreće onim velikim splavovima koje smo videli sa mosta i puta, izlazimo iz vode noseći poluizduvani čamac, dok nas turisti opremljeni sa pojasevima za spasavanje gledaju kao da smo upravo izronili sa dna ludosti, prolazimo mirno pored svih njih ispadajući na put da sačekamo Slađu...

Ta akcija, i ona ista koju su Mladen i Ljuban preduzeli odmah posle nas, verovatno je prizvala čuvara koji je stigao do nas u sred raspaljenog roštilja, urlajući još sa puta da ugasimo vatru. Spustio se da nas upozori da se ne ponašamo u skladu sa pravilima nacionalnog parka, tačnije, da smo prekršili barem tri, uključujući paljenje vatre, zalazak na mesto gde je pre dva dana viđen medved i ono koje se odnosi na spuštanje Tarom u gumenom čamcu umesto u oficijalnoj rafting turi... Dobro je da nije primetio da smo na vatru bacili ulovljene rakove, i dobro je da smo imali slatkorečivu Slađu koja ga je ubeđivala da se posluži roštiljem... Nije pristao na to, ali nije pravio problem da nas ostavi da završimo sa večerom (pod uslovom da pred njim ugasimo vatru) i tek tad odemo dalje. Pronašli smo pogodnu livadu već kad je pao mrak i zanoćili tamo, uz malo opijuma, flašu rakije iz Ljubanovog podruma i muziku iz kombija, zabavljali smo se praveći fotografije sa dugom ekspozicijom, crtajući lampicom po mraku crteže koji su postojali samo na Selininom aparatu, jer svaki potez napravljen bi se gubio u tmini odmah kako je nastajao, ilustrujući nekakvu hajtek predstavu o mandali, modernu dopunu filozofije o nestalnosti svega; u našoj režiji trag je ostajao pohranjen na tom malom čudu od čipa, pa za razliku od budističkih verzija crteža u šarenom pesku koji nestaju odmah po nastanku, mi smo u sve to, istina nenamerno, ubacili virus optimizma... U jednom trenutku, na livadu su se dovezla kola, i u njima gazda koji je budno pazio na svoje imanje i došao da ga obiđe pošto je video svetla kombija, ali nije imao problema sa tim da ostanemo. I mesec dana ako treba, rekao je nestajući kolima nazad u vedru durmitorsku noć...

Idemo odma’, odma’ – uz zvuk dramenbejs bita pojačanog nekim raspomamljenim ali prilično klasičnim latino ritmom koji podseća na Brzog Gonzalesa, smućkano piće u plastičnoj flaši sa nacrtanom mrtvačkom glavom flomasterom izvučenim iz mog džepa, naoružani sa tri objektiva i esid punčom koji se sastoji od petnaest prstiju loše pijačne rakije kupljene na rakijskoj pijaci, prstohvatom MDMA i nekoliko meksičkih pečuraka... pošto smo sutradan došli svi sebi, Šmrćko je zaepitafio čitavu stvar narodskim uzdahom: eh, da mi je neko nekad rekao da ću sedeti na suvozačkom mestu i vozaču dodavati piće koje u sebi ima devedesetšestoprocentni alkohol.... a istina je da je taj alkohol razblažen sa dovoljno vode da se ne potrujemo, da je unutra i dovoljno ekstrakta anisa da spoji ukuse u nešto što će da podseća na sirup protiv kašlja, pa će Saša da kaže kako ga je zbog toga kašalj prestao... u veoma rano jutro, na rampi nekoliko naselja pre grada, zaustavlja nas policija, ne možemo da probudimo Rafaelija koji jedini zna gde su papiri kombija, Šmrćko krije čašu između nogu svestan koliko je providan u tome što radi, Slađa izlazi i priča im kako je uspela da se odupre i jedina ne pije prošlu noć, zbog toga što vozi, iako su svi ostali to radili... a droge, ne, to sam radila kad sam bila mlađa, ne trebaju mi te gluposti... niko ne gleda za njom, a kad se vraća i odahnuti spremni da krenemo, upravo posle epizode razbuđivanja u kojoj je Šogun polio Rafaelija vodom, niotkuda se pojavljuje čovek sa gajbicom punom prelepih, mrkih, sočnih i izazovnih kupina, i smiruje nas... posle ulaska Slađe u kombi i premeštanja Šmrćka na vozačko mesto,

svi smo u fazonu: pali, bežimo odavde...

Idemo odma’, odma’...

Ali čovek kaže: polako... uzmite kupinu, nema problema...

u čemu je problem, sve ćemo srediti...

I mi smo baš, u istom tom fazonu: kupii-ne.

Ja češkam nos, nekoliko sati ranije, bljujemo vatru uvis, u mrak vrele noći ispucan zvezdama i muzikom, i odvratan ukus petroleja ostaje duboko u ustima, a moji prsti obavljaju češkanje nekoliko santimetara ispred nosa, ali kao da nekim čudom i tako pogađaju nerv...

Hoćemo da idemo na Taru?

Pita Slađa: šta kažete, hoćemo da idemo na Taru? Da nestanemo na dva dana, šta mislite o tome? Mi znamo jako dobro mesto tamo, možemo da pravimo klopu, da se kupamo, znaš kako je tamo lepo...

Njeno pitanje je kao paukova mreža, a zalogaj nešto na čemu samo možeš da budeš zahvalan: i njoj što te je uhvatila u tu prokletinju, i sebi što nisi odugovlačio sa odgovorom. Jer to putovanje, a i sva ona, kresnuta kao šibica u noći ludom eksplozijom slučajnog susreta nenamernih ali iskreno nastrojenih misli, nose sa sobom jednu jednostavnu istinu (a kakva drugačija postoji?)... a to je da ih je progutati jedino moguće u toj brzini u kojoj iza sebe u oblacima ostavljaš prašinu dosade i bilo kakve proklete proračunatosti.  

Posle jednog prespavanog prepodneva, jednog užarenog poslepodneva, i večeri u kojoj sam ja panično, ali uzaludno, pokušao da se spremim za sve što predstoji i u kojoj smo se, tek sat ili dva pred polazak, usaglasili da se radi o Crnoj Gori, a ne Bosni kako sam ja pretpostavio posle njenog prvog pitanja, izvadila je mapu i pokazala gde je to mesto otprilike, a ja sam rekao da znam da obično pominju bosanski deo reke, iako nisam ni bio siguran u to što govorim.

Mladen i ja smo iskočili iz kombija da uzmemo namirnice, u jedinoj prodavnici koja u ovom gradu radi preko noći, pa i u sred leta kada je, kako se to tih dana zbog neprestanih vrućinčina činilo, noću jedino i moguće  normalno funkcionisanje. Mladen je nespretno ispustio flašu vina u sred prodavnice, rasekao ruku i napravio staklenocrveni nered između rafova, a ja sam, lagano pijan, pogledom uperenim u njega kao prst osude, zažalio što gubimo na količini vina, sad kad nemamo nešto para i moramo da se koncentrišemo na hranu za put. Taman kad smo bili spremni da odemo na kasu, i momak koji radi tu je pokupio većinu staklića i tečnosti, ja sam uradio istu stvar, ponovio nezgodu tako da je momak mogao da pomisli da mu to radimo namerno, jedna flaša je skliznula i sa gomile iz moje korpe i razbila se malo dalje od upravo regulisanog nereda koji je Mladen napravio.

Pokupili smo se i nestali odatle, na putu do kombija izračunali smo da je sve u redu, nisu nam naplatili nered i uništene flaše. Ovo malo krvi na rukama je sad bilo posledica nekakvog simboličnog krštenja, incidenta koji je mogao da bude tumačen kao svojevrsna natprirodna potvrda da radimo pravu stvar, birajući munjevito i skoro bez ikakvog predumišljaja ovo otisnuće u vrelu i uzbudljivu noć... stižemo do ostalih koji čekaju luftirajući se pored kombija, skoknemo do Ljubanove gajbe i njegova probuđena, ali uvek nasmejana mama nam pomaže da ukrademo flašu rakije iz podruma, pita me gde to idemo, ja kažem u Crnu Goru, ona onda: ja sam mislila da idete na Taru (kod nje se radilo o planini koja je odmah tu, blizu grada); pa ja opet: ne, na reku, ali ništa ne brinite, i mi smo prvo mislili da idemo u Bosnu...

Jesmo li otišli? Sada je tačno jedan sat posle ponoći...

Rekla je Slađa u nekakvom zvaničnom tonu, koji kao da treba da označi početak nečega, avanture ili kako god nazvali to, dok klizimo niz usku sevojničku ulicu pravo na put... Ostavljamo grad iza nas, u ustajalom zadahu noćnog znoja, izvlačeći se prvih pola sata uz zlatiborski put, pa se sa vrha te planine spuštamo bez ikakve kontrole, baš kao da nemamo kočnice, poput kugle u fliperu koja se izvukla najviše i sada menja svoj pravac skoro geometrijski precizno, hipnotisani smo belim linijama koje nestaju ispod nas, zamajavajući tupe i gladne poglede u mrak ispred.

Što je dobar put, mislim, baš su ga dobro sredili, kaže Mladen samo da bi nešto rekao.

(nastavlja se...)

Nakon neverovatnih euforičnih vrhunaca i patetičkih valjanja po podu tokom prethodne dve subote, nastavljamo s tradicijom!

www.tobic-tobic.com
www.myspace.com/tobictobicidolmladih
www.facebook.com/pesnik

Pakao miriše na spaljenu gumu, utrljanu poput žvake u prašnjavi asfalt, i znoj i rakiju, i plastičnu atmosferu šatora, roštilja, đubreta, kože, otpadaka od lubenice i prljavu reku, da,  za jednu stvar su zaista bili u pravu, muve, baš kao što je bilo napisano, muve su na sve strane, kao skejteri koji lete po rampi i one izvode svoje vratolomije na polumesecastom ostatku od kriške lubenice koja izvire iz kamene žardinjere...

 I vratio sam se, što je jedino čudno u svemu tome, sa svojom novom opremom, mojim oklopom od krvi i mesa, sposoban sam za svakakve stvari..

-Hoćemo da pravimo žurku? Treba mi neko zezanje...

-Ljudi se menjaju... pa ne možeš doveka da se voziš na letećem skejtbordu...

-Ostani ovde zauvek... za sada. Možemo da bacimo tvoj mobilni telefon kroz prozor, da se razbije u hiljade i hiljade delića--- i da jedini vredan delić od svih njih ostaneš ti, sa antenama koje privlače i odbijaju u isto vreme... razumeš šta hoću da kažem?

I pre njenog odgovora, a to mogu da pripišem nedostatku strpljenja u trenutku kad mi je ono neophodno, jedan bljesak me baci u oblak prašine. Nos i usta, sve do grla, pune se tim penastim oblacima i naslagama, sa svojih milijardu oštrih delova koji se spremaju da zauzmu po neko parče.

Odatle je moguće pobeći samo vozom, koji vozi u deset posle osmice i pun je žrtava i ranjenika, pun je i mladih ratnih vojnih, čije vilice nemirno zamrzavaju nemoguće dostignuće slika iz žairšta borbe... Ovi jadnici, nisu svesni ni gde su ih poslali, a još manje ovog mesta gde su se našli (pogrešno bi bilo reći probudili), sad ih gledam kako u sopstvenim odrazima pokušavaju da se pronađu, a sopstvene oči im beže u stranu, kao da se kriju od gospodara mozga iza nosa, vilice ih koče svojim grčevitim potezima, levo, pa desno... više ništa neće biti kao pre, uostalom, kao posle svakog uzdaha na ovom nemilosrdnom suncu...

-Hoćemo da pijemo neko pivo večeras?

I ubrzo prelazimo preko trga, sunce se povuklo taman toliko da propusti sve ove mlade parove uništene podmetnutim dokazima o preranim trudnoćama, planovima za koje nikad neće ni saznati, i koji spolja deluju srećno ne sanjajući kolike zube već sad ima taj plod u njenoj utrobi za koje se oboje u jednom trenutku nežno drže. Umesto budućnosti, tamo unutra, u tom naduvanom stomaku su svih devet jebenih krugova.

Osećam miris mog izvrnutog mesa na ovom suncu i pripadne mi muka od pomisli da pojedem nešto, pa zatrpam rupu novo ubačene spoljašnjosti nazad u sebe. Dopuštam samo tihi podrig koji se oseća na mlako pivo i čitavu prošlu noć iz koje se kao žilet oštro izvlači ton jeftine votke jači i opasniji od bilo čega što pliva u mom prepadnutom želudcu.

Sunce je nestalo sa neba i lagano letnje veče me zatiče u bloku zgrada na ivici grada, sa jedne tačke dok se penjemo do zgrade, pa i sa njene terase, mogu da vidim red otvorenih prozora i terasa, tako da ceo blok izgleda kao jedan veliki zajednički stan, stvoren u nekoj logičkoj igrici sa desktopa, jednoj od onih kancelarijskih zanimacija koje sekretaricama u belim košuljama predstavljaju veći ideal od bilo čega drugog, pa slaganje kocki u kojima zatičemo ljude u svojim svakodnevnim dramama nevrednim ni pišljiva boba u stvarnosti, ali njima suviše važnim da bih ih zadržali samo za sebe, pa su otvorili širom sva vrata i prozore i sa tom providnom pričom o borbi protiv vrućine, ukrstili su svoje sitne priče sa ostalim jadnicima iz bloka, samo da ih uporede i zatrpaju svoje bedom nezasite stomake. Ovakva simbioza ne može da se nađe ni u studentskom gradu, sve sa čitaonicama u podrumima i zajedničkom kafeterijom, a zavide im, mada to ni sami ne znaju, a još manje bi priznali i da nanjuše, prašnjavi srmdljivci iz svake proklete hipi čerge na svetu.   

Ona počinje ponovo sa svojim prljavim plesom usnama, a ja udišem smrad mesa koje se hladi na večernjem oskudnom povetarcu i srčem pivo iz visoke čaše u koju je dospelo iz velike odvratne plastične boce, pomislim na roštilj jer sa zidova moje nove spoljašnjosti i dalje osećam alkohol od sinoć, hranu i svarenu smešu, kako izbijaju na nove pore umesto znoja, a onda ponovo podrignem i osetim taj znoj kako dolazi iz nove unutrašnjosti. Nasmešim se, ona još uvek ništa ne primećuje, mada, nikada neće ni uspeti da primeti. 

Ona i dalje priča, i mislim da je to nešto o svađi sa drugaricom, da, znam o kome je reč, ali zaista ne mogu da doprem do empatije, pa umesto toga srknem iz svoje čaše da prekinem učestvovanje u trenutnoj rečenici, ali u nameri me prekine nesrećni insekt koji se kao kakav bombaš samoubica baci u moj sledeći srk, stajem i ne završavam sa tim. Izvadim ga kažiprstom ali ne uspevam da izbegnem reminescenciju na skorašnji događaj u crvenoj bubi negde na visini iznad grada, i vrelini koja zagreva limeni krov iznad nas... Dvojica napred i dvojica nazad, onaj bivši ja pored zaglibljenog tipa kome treba san pa se klati kao nespretno klatno amputirano od bilo kakvog ritma, već satima unazad, ah da i još jedan nesrećni insekt je tu, koji se spustio na njegovu ruku i poremetio njegov nemir, pa mi pokazuje kako se izležava tu i pita me šta sad, šta da radi sa njim a ja mu kažem ništa, kažem mu da ga pusti na miru i to uradi da napravi još jedan kružni pokret svojim izmučenim telom a on ga onda pokupi jezikom i proguta, pre nego se spremi da ispadne iz kola...  

Iza svakog od tih prozora u vidokruku se odigrava po jedna apokalipsa koju video prenosi televizorskim neonskim orgijama u neurednom strob ritmu, efektu poslednjeg plavetnila koje budi zombije još jednom pre odlaska na spavanje. To je jedan haos u kom ne postoji ništa humano, a ipak se odvija kao potpuno normalna stvar, komšinice stoje ispred ulaza i puše dugačke, tanke cigarete ne skidajući poglede sa dece na igralištu i nekoliko prestravljenih očiju malo iznad u mraku i dimu, tu su i sjajni momci što štrckaju pljuvačku između napućenih usana i dva razmaknuta prednja zuba, glancajući svoje metalik ofarbane kurčeve tu pred svima, miris tosta i kasne večere ispada kroz sve pore ovih zgrada koje nas okružuju, zajedno sa zvukovima fudbalskih komentatora, studijske muzike, reklama i prefinjeni voditeljski glas koji zamajava auditorijum u sredini bloka sa enigmom da li je u pitanju kviz ili tok šou.

Neki šou je svakako.

-Za šta si ti? Možemo da ostanemo ovde i da uzmemo još piva, ili da odemo do grada... Ja bih ovde mogla da sedim do sutra. Ovo vreme... je tako... Mada, ne znam, hoćeš da skočimo do grada... mada... gde? Možemo i posle ovde da se vratimo, ali...

 nastavlja se...

Nevidljivo našminkani lik naglas grca zbog nekog političara koji je poginuo u gangsterskom okršaju koji podseća na masakr na dan Sv. Valentina, onako uza zid, neočekivano, ili ne, ko će ga znati... retko ko zna za taj Kormanov film, to pomislim dok ovaj nastavlja da kuka o tome kako mu je prošao poslednji voz, kako je ostao bez zaštite, i ne zna šta će biti sa svima nama (pogledaj se u ogledalo, momče, ili bar u neki izlog sa strane) i gleda u nebo a ne može da vidi govna koja se skupljaju odmah iznad njega da se prospu po toj praznoj glavudži. Onda uskače u fluorescentan taksi i nestaje u pravcu brda, odvozi se do kuće koja je samo dva kilometara uz ulicu... prokleti šminker, pederski tip koji je to suviše kasno postao, suviše kasno da se upiše u listu đaka generacije. U školi je još trčkarao za ovim fetišistima koji su se prvi rešavali svojih pubertetskih brčića i pušili cigarete preko odigrane partije elektronskog pokera, i svemu tome naglas davali previše važnosti. Pogledam za njim još jednom i pomislim da mi je žao što nemam cigaretu da zapalim za ovim tužnim bednikom, onda se okrećem i silazim dalje sam, okrznuvši se od svakog prolaznika koji je išao u suprotnom smeru. A onda umesto stida i pomisli da će ljudi preuveličati svašta iz mog nespretnog hoda, jer sunce još nije zašlo za brda, i još nije sigurno slobodno se ponašati vani, okrenem se oko sebe i ne mogu da vidim nikoga ko ide u istom pravcu kao ja, i malo po malo istroše se prolaznici ostavljajući me potpuno samog da posmatram parče masnog papira kako poigrava na tihom, nespretnom vetru koji ne može ništa ovoj vrućinčini. Taj momenat mi obezbeđuje sigurno mesto na kom mogu da pomislim na sopstvenu usamljenost, ali ne u smislu u kom taj pojam znači katastrofu, već u nekom posebnom-originalnom smislu u kom sam uvek i maštao da ću provoditi dosta vremena sa samim sobom, izolovan od dosade koju nose ostali... pomislim na momka čiju priču sam bio prinuđen da slušam, samo zbog te slabosti koju zovu – učtivost, i stomak mi napravi nekoliko prevrtaja nalik na veš mašinu. Taj pacovski tip onda upada u priču, opasna faca koja diluje vutru srednjoškolcima koji se ivlače do kafića na kom sam se prinuđen probudio jedno kasno prepodne na terasi, na kafi sa prijateljicom koja verovatno i ne sanja koliko prezirem sve ove face koje sede oko nas... jer ovo je elitno mesto i pripadaš eliti ako si jedan od ovih žvakača plastičnih kašičica iz loše espreso kafe, a ona se igra sa svojim sivo-crno-metalik mobilnim telefonom čekajući da je prekine neka poruka kao da je to poslednja stvar koja treba da se dogodi pre apokalipse i u isto vreme priča o odlasku odavde. U koju dimenziju - napred, nazad ili pravo u vis? Pritiskam dugme na diktafonu da se prisetim šta je sve ta verna, ali pomalo gluva sekretarica zabeležila, i da li ću opet crveneti zbog nečega što će izleteti pravo iz nemog dela mog sećanja od sinoć. Kašljem, da bih je usporio u priči i sam počinjem da se nadam da će je neki poziv ili poruka malo prekinuti i dati mom mamurnom mozgu oduška, umesto kafe uzimam pivo, ali sad ništa ne može ućutkati pacova koji tamo negde iza mene obrće jednu istu priču godinama unazad, samo se sagovornici ispred njega okreću na velikom drvenom, zarđalom točku i padaju na tu kvaziuličnu priču o prokletstvu sirotinje, dok je istina o tome uglavljena samo u sfere siromašnosti duhom. Tip koji je naslonjen na ogradu terase pored njega je odigrao fudbalsku kombinaciju i isključen je pogledom zaklonjenim ispod brzih naočara koje uramljuju njegovo ćelavo lice, nema ga verovatno sve dok ne počnu da se igraju tekme. Znam i tu sortu, kratkim boravkom u zatvoru obezbedio je rezervaciju za sebe u ovoj kafani, u ovom gradu, a napolje ne sme ni da pomišlja, jer njemu je vožnja tramvajom u bilo kom gradu koji ima tramvaj, poput vožnje zidom smrti – eto koliko stvari se skriva iza tih ružnih sportskih cvikera koji kao da su izvajani na vetru.  Moja prijateljica srkne iz šoljice i nastavlja svoj razgovor, ja gledam dalje oko sebe i samo potvrđujem u sebi tu stvar, ne mogu ovde da se zadržavam, ne kažem da postoji mesto na kom bih se osetio bolje u ovom trenutku, pardon, ne kažem da postoji mesto gde bih se osetio dobro u ovom trenutku, ali dođavola, do centra srži u svakoj koščici mog tela sam siguran, siguran kao vetar koji ne može da prodre tako duboko po ovako vrelom danu, siguran sam da to nije ovo mesto.

Onda opet poželim da mogu da se sahvatam, da se shvatim, i počinjem da razvijam osećaj za to da bi ista stvar predstavljala opasnost, da bi moje unutrašnje ja moglo da zameni ovu ljušturu oblikovanu napolju, da bi sasvim pobedilo jebenu spoljašnjost, jebeni oklop nesigurnosti... samo ako bih to dozvolio da se desi. Zvukovi koji dolaze sa svih strane umiru u spuštajućem intervalu okretanja tog velikog dugmeta za jačinu tona, pa i glas moje prijateljice ulazi nazad u njena usta i odmačinje se od slike hodajući unazad po jeziku, i konačno nestaje iza mračnog horizonta njene usne duplje. Muzika me obuzima. Ono što izgleda kao potpun gubitak kontrole, je u stvari potpuno obrnuta stvar, konačno sticanje potpune kontrole i najzad, postanak... zavlačim šaku u usta, cepajući usne na mestu gde se gornja i donja spajaju, odmačinju se jedna od druge da naprave malo više mesta i ja guram ruku sve dublje u sopstvenu utrobu, okružuje je toplo meso i mrak, pipam prstima po sopstvenoj unutrašnjosti, tražim zgodno mesto koje mogu pouzdano i čvrsto da uhvatim...

I kad pronađem nešto, tu sa desne strane ispod rebara, nešto što mi izgleda kao dovoljno izdržljivo parče tkiva u koje mogu da zarijem nokte, zgrabim ga čitavom šakom, jednim snažnim pokretom povučem nazad ka gore i izvlačim se nazad do usta, istim putem, vukući za sobom čitavu svoju unutrašnjost. I u veličanstvenom prizoru transformacije, tu na terasi fensi urbanog kafića gde se okuplja našminkana elita ovog nazovi-gradića, moja unutrašnjost zameni spoljašnjost u jednom gromoglasno-sluzavom zvuku uz gomilu krvi i nekakve lepljive tečnosti kojima kupam sve okupljene dok fleke od mesa ostaju zauvek na mestima gde su bili otisci mojih prašnjavih patika...

Postajem onaj drugi.

Onaj pravi.

Konačno.

Onaj pravi, od krvi i mesa, izložen na letnjem suncu. Nastavljam da pijem svoje pivo, moja prijateljica, sa šiškama ulepljenim od koktela mojih telesnih tečnosti, nastavlja priču o odlasku, kao da se ništa nije dogodilo, i njene usne kao da aplaudiraju novom meni, jer njihovi pokreti prevazilaze priču koja se provlači između nas kao nekakva pozadinska muzika.

-Šta ćemo sad da radimo?

Pita, očigledno nesvesna da će odavde odšetati sa drugim, da to nije više onaj isti momak koga je pozvala na kafu, a on naručio pivo. Gleda i trepće, nesvesna da je pravog mene srela samo jednom, pre ovoga, i da se toga više ni sama ne seća, onda na onoj žurci kad nisam znao kako da prekinem opštu dosadu pa sam isekao nadlanice žiletom i tako izašao iz kupatila pred pijanu gomilu, praveći se da se ništa nije dogodilo dok je slatka krv klizila niz moje ruke u suprotnom pravcu od rukava.

nastaviće se...

ali stvarno... mora se nastaviti...

Umesto bilo kakvog novog posta, evo šta javlja onaj treš od sajta ue.co.rs... u stvari to je jedino novo što ima, ako nešto novo pod ovim suncem i može da postoji...

Video rad „Balada“, nastao prema poeziji Mehmeda Begića, koju su čitali Marko Tomaš i sam autor, a koji je u okviru Undergrada nastao u produkciji Danila Stojića i uz originalnu muziku Ljubana Supurovića, jedan je od trideset pobedničkih radova na ovogodišnjem Magmart međunarodnom video festivalu u Napulju – i zajedno sa svim pobednicima ulazi u postavku muzeja CAM (Caesoria contemporary art museum). Internet prenos finalnog događaja ovogodišnjeg, četvrtog po redu, Magmart festivala, mogao se pratiti u subotu 14. marta u 20:00h, na adresi www.magmart.it, na kojoj su stalno dostupni svi pobednički radovi za pregledanje. Inače, u debitantskoj saradnji između Meše i Undergrad-a, pomogli su sa prevodom na italijanski Federica Moro i Ilvana Čisić.

no use in u

no in me

let us get together

and have fun maybe

one sky

as far as u can c

no use in u and

no use in me

no use today

and no tommorow

no use in u and me

so we`ll meet

and have fun

maybe

On the first picture we can see a bicyclist riding his bike on the way home, in the distance there is forest from which sharp mountain erects with snowy white peak that cuts the picture in two corners: on the left side is the sun and the colors that it produces for its part of the sky, and on the other is the moon, and the same, trace that moon leaves behind…

Old fashioned movies that need the real storyboard can be connected to a comic book at least according that storyboard… Only thing is that a storyboard has too many shots, too many information and drawings than one comic book requires… If we want to transfer a movie to comic book using its storyboard, we would have to lose all those vestigial details… all that would be in the comic book could be taken directly from the storyboard, either it was the whole picture or a selected details that would found themselves in a new comic book space…

On the next picture we see the bicyclist, the bike, forest and the mountain top, but instead the sun and the moon, we see only one of them, but it don’t have to be clear which one, bicyclist is in the forest, so the trees can be hiding the truth about if it is night or day…

All the people around me, dealing with the comic books in their childhood, got into it because of their drawing talents… And they took it as nothing more than a discipline to develop their skills… Little later, when they met independent and free of style comic books in DIY publishing and street art, they observed them only from the false heights of their first comic book idols… That’s why the comic books today for them don’t represent anything but a memory of a childhood… and nothing else…

Bicyclist is on his bike in the forest on the way to home, and never before the forest looked so strange, so confusing… No matter how thick the trees are, or how much bushes block the once familiar paths and passes, there was always the snowy-white mountain top to help finding the way… And finally, the mountain top is gone…

I remember few years ago, in the entrance of every single building there was comic book hanging, made of few segments in different colors. Inside every single one of them, there was apocalyptic scenario (flood, bombarding, nuclear catastrophe or a fire…), and after that it had a graphic presentation of a sound effect that announces alarm in case of any of them happens. So this comic book had a kind of soundtrack as well. For those who weren’t great on reading the graphics, there was also text that describes every single sound and every catastrophe that starts the sound.

Bicyclist is now completely lost. The only recognizable things are the green colors of the forest and the bike he is on, riding through now completely unfamiliar scene… He slowly advances looking around, searching anything like a signal that would carry him into known way to home…

The earliest activist comic book that I remember is the Naughy Nesha from children’s newspapers. There was not sign printed of how it is educational, it was presented like fun stuff, and it was made of four same, almost identical squares in which we see grass and flowers, and the boy who comes in destroying the flowers with some kind of stick, stepping violently on the grass… And then the swarm of bees arises, chasing the boy out of the comic book space…

Bicyclist is lost: the picture has no more green color of the forest and the only left thing is the bike that starts from his hands holding on to it, and the bike ends where the bicyclists legs begin… Outside that there is nothing, so the mission of returning home depends not on any detail or sign that can be seen…  

If looked with the right kind of eyes, every building and every block can become a comic book playground. If we select windows and balconies for scenes, and floors for segments, we are getting incredible alive and playful comic book (reality comic, comic book dogma 2007, or… maybe comic book verité?) and its plots and stories are drawn directly out of life and you can seen them happening only in one moment (comic book mandala?), because they are turned into something else the very next second. In that way, this kind of comic book is made out of endless cycle of episodes that are not presented in a classical horizontal way – one after the other picture – here, dependable only of the plot (the whole story could not be recorded by any known way of recording, not in a million years…), comic book can be seen vertically also, and deep into the depth in which all of the windows and balconies are leading to, and it is very three dimensional… This kind of comic book can also have different genres, for example: switch the block of buildings with the inside of a prison, and cells that are all over the walls inside…

On this, last picture, there is no bike… Only the bicyclist with deep down inside buried mission of returning home, the same mission that became pointless with the loss of all the previous details…

This does not have to do with being lost anymore, of recognizing, this has nothing to do with anything at all… With the loss of the bike, there is no point of calling somebody a bicyclist, so the detail that has just gone was the last detail that gave any sense to this comic book… So the bicyclist is gone also… everything is gone…    

Izlazak iz tog voza je bio pravo na sunce, koje je prosuto na sve strane, pričam o trećem ili četvrtom danu januara, a Beograd je bio u fazonu kasnog proleća; na trenutak mi se činilo da je voz, noseći nas sa sobom, iza sebe ostavio čitavo jedno godišnje doba, i celu tu frku oko praznika i gužve, iako sam tekao u reci ljudi koji su išli ka izlazu. Kosta se premišljao da li da odmah krene svojim putem ili izbleji sa mnom dok ne krenem na sever... Subotica u 15:05, i dalje putnička solucija, što nam daje skoro 50 minuta druženja, verovatno uz lošu kafu u nekom od ovih kafića koji su smelo izbacili stolove na terasu... Odlazimo do šaltera da se raspitam još jednom, a Kosta zapeto čeka da uzmemo tu kafu, i odradimo dodatak čitavom razgovoru. Ali, tu u priču upadaju dva zlikovca, nespretno prerušeni tako da mogu da se prepoznaju u gužvi kako snimaju i pikiraju na putnike koji se malo duže zadrže na ovom mestu. Već sam svima u okolini pričao kako Ranka i ja imamo svog inspektora na beogradskoj železničkoj, i kad se nađete tu, pokušajte pogledom da izdvojite zdepastog čovečuljka u kožnoj jakni sa jednom obrvom i uniformisanim praznim pogledom, onako postdizelaški naoštrenog; onako kako uvek nije jasna granica između strana koje se lome oko te linije zakona, iako nije neophodno da i ja napišem kako je dobro poznato da se te strane svuda i svugde veoma dobro pomažu, ušemljeni kao roditelj i dete, samo sa potpuno nejasnom podelom uloga...

Prilaze nam sa leđa, i ja uvek kada je u pitanju prerušeni napad dižem ruke u vis, pa me je jednom već pomenuti inspektor podsetio da nije „ovo streljanje, da spustim ruke“ i žmirnuo okolo kao da se uveri da li je ostao adrekavr, a ja samo dodao kako mi je to isto... Znam, zvuči pubertetski i naloženo, ali takav sam ja skroz kad je u pitanju policija, kao otelotvorenje svih kontrola koje se mešaju u ovu svakodnevnicu; zato odlepim kad mi na primer Malden, pošto su nas legitimisali negde u sred noći na ulici i poželeli nam prijatno, nabija na nos kako tome ništa ne fali ili kako ljudi samo rade svoj posao... Pustite me tog sranja...

Kosta je imao slično iskustvo sa Bojanom, samo što su ga tom prilikom panduri skinuli golog i stvarno pogledali svuda i umalo je zakasnio na voz, i o tome smo pričali dok smo još jurili ka Beogradu, tako da neko ko ne veruje u slučajnosti, može smesta da nas optuži da smo sve sami prizvali...

15:05 je kasnio desetak minuta i to se ispostavilo kao dobra stvar, vreme koje sam dobio da se pozdravim sa Kostom i zakažemo kafu na nekom boljem mestu, u neko drugo vreme, okrenuo sam se i upao u poštanski vagon koji je tu trebao da izigrava prevoz za ljude, i onda se još koji put okrenuo oko sebe da se uverim da je to to, da se ne snima neki film ili tako nešto, i pokušao da se spustim do donjeg vagona, ali dolazak do prvih vrata mi je pokazao da zaboravim na tako nešto; ljudi su bili nagurani tako da je izgledalo da neće moći da se zatvore vrata kad voz krene... Onda sam se vratio nazad do poštanskog vagona i video da ljudi tu ulaze kao da je to nešto najnormalnije. Znate kako to izgleda: veliki prazan prostor sa prozorima koji ne mogu da se otvore i mrežastom ogradom za zaključavanje koja skreće pomisao sa toga da ovo podseća na vagon iz drugog svetskog koji vozi pravo u neki od logora, na to da je reč o nekakvom prevozu za stoku ili nešto što nije imalo ljudsko lice ni pre ulaska ovamo; to je prostor za pakete koji se bacaju i slažu jedni na druge, kojima nije potrebno da sednu ili se pridrže kad voz zakoči ili krene; jasno je da putnici koji pokleknu i uđu u taj prostor nemaju šanse dok se čitav prostor ne ispuni ljudima, da pridržavaju jedni druge telima dok kompozicija škripi po šinama. Samo nekoliko ljudi u tom prostoru nemaju šanse, osim naravno ako su poklonici ekstremnog sporta, slobodnog surfovanja u prevozu (znate ono, sigurno ste i sami, najmanje u troli ili tramvaju, pustili sve rukohvate i gledali koliko dugo možete da ostanete na nogama dok rukama samo održavate ravnotež; posebno preporučujem onu deonicu kad se tramvaj spušta niz Kalemegdan, tu su najveći izazovi ove discipline spojeni u jedno: uglavnom nije gužva, zajebana nizbrdica i ništa manje zajebana krivina...), ali ove tužne i umorne face ne izgledaju ni malo kao poklonici ekstremnih sportova...

Ja sam, da pobegnem od tog prostora, zagradio ulazna vrata od vagona sa druge strane, ušunjao sam se tu pored dve gospođe koje su izgledale da ubrzo izlaze pa im nije smetalo da im zauzmem „mesto“.

Činjenica je da sam ovaj deo puta prošao sam, u poštanskom vagonu prepunom ljudima, i da sam knjigu završio do Stare Pazove, i da nisam imao nikakvu zanimaciju osim mog blokčića i olovke, dozvolila je mislima da polude, da se uskomešaju i poklapaju jedna drugu bez ikakvog reda ili smisla... Posle Novog Sada je bilo mesta, pa sam samo premestio torbu u neki kupe, a ja ostao na prozoru u hodniku... ravnica je tonula u mrak, ali i dalje nije gubila na svojoj stamenosti i oslobađajućem utisku da je sve okej.

Šta može da krene po lošem ako je toliki prostor ispred, šta može da 

Dvoje ljudi mi je prišlo i postavilo potpuno isto pitanje, „Je li to dolazi Subotica?“ negde oko Žednika, a ja sam se osetio polaskanim zbog toga; verovatno izgledam kao neko ko se vraća kući, i u isto vreme sam pomislio da sam mogao i ispravnije da odgovorim, ali ipak nisam.

Valjda mi dolazimo u Suboticu, a ne ona ovamo...

I onda smo se zaglavili u Naumovićevom, i nisam hteo da gledam na sat jer nigde nisam žurio, ali sam mogao da pratim koliko vremena prolazi po nervoznim uzvicima i telefonskim pozivima drugih putnika... Ja sam, kao u inat, uz svu nervozu koja je strujala u zakočenom vagonu, upao u neki mir; kao da mi savršeno odgovara taj momenat oklevanja pre nego što stignemo na cilj, kao da se ovo desilo baš zbog mene. Lagano sam prošetao nazad do poštanskog vagona koji je sad bio potpuno prazan, usput gazio po ljuskama od kikirikija i tamo snimio plafonjeru koja se tiho, ali ne sasvim bezopasno, njihala iznad mene zakačena samo za jednu svoju stranu... Tu negde me je pogodilo nešto što je u mom unutrašnjem monologu zvučalo kao nekakva definicija, pa sam otrčao nazad do kupea, do jakne, da uzmem blokčić i olovku i zapišem tok misli koje su svakog časa mogle da se upetljaju i da ne znače ništa osim gomile nabacanih reči na jednom mestu:

Kada živiš u rupi kao što je Užice, jedina opcija, ili barem jedna od opcija, da se sačuvaš od ludila kojim te ta rupa usisava na svoje dno, je put... bilo da pričamo o izletu u okolini grada, kratkom odlasku u obližnju prirodu ili pravom pravcatom poduhvatu: bez cilja, bez putnih troškova i gluposti ili bilo kakvog premišljanja o tome šta sve čeka usput...

Pa sve te face koje srećemo, predeli sa kojima flertujemo, klime koje ušmrkavamo, kreveti i klonje koje koristimo, u tim uslovima jako su bitni elementi; automatski postaju činioci koji stoje rame uz rame sa vazduhom koji prenosi kiseonik u krv, sa vodom koja hrani i osvežava tkivo i napaja organe; baš kao svaki drugi esencijalni elementi... jednog jedinog pravog pravcatog fenomena, koji sa svim tim, donosi pravo osećanje živosti, kao svež vazduh koji probija barijeru i upada u otčepljene nozdrve...

Malo preturam po novčaniku i pronalazim gomilu voznih i autobuskih karata, i zapitam se zašto sam ih ostavio tu, da li je to nešto što bi bio moj OK sindrom ili sam to uradio namerno, podsvesno ali namerno; kao da skupljam valutu kojom se plaća nešto što je mnogo više od ove ukvarene svakodnevnice...

Dok se zaleće da obavi ovaj sitniš od puta koji nam je ostao, pre nego što ravnice zamene fabrike iz predgrađa, svetla Prozivke u daljini i konačno trzajni pogled na centar sa nadvožnjaka, priznajem da mogu da se pomirim sa tim da voz gospodari nad svim mojim osećajima; ali ne kao nesnosni smrad sedišta, ili ova prenatrpana pa ispražnjena kompozicija, već kao simbol pokreta i moći... pa ove misli prekine sećanje na to kako sam kao sasvim mali, peo se na sedišta u kupeu i gurao voz da brže krene, da se što pre začuje ono gromovito TAMTAM ispod mene, da prostruje vibracije kroz šine i točkove i da se začuje zujanje struje sa plafona. Ceo dan u vozu zaista može da proluftira dušu, i ako bi nekakvo prokletstvo me osudilo da zauvek putujem sam, onda sam, valjda, spreman i da budem proklet.